понедељак, 21. новембар 2011.

ЗЛАТНИК


Уверио сам се да заиста није имао никога тек на његовом погребу. Осим мене, ту су били, са жељом да што пре оду и склоне се од ситне кише која је упорно падала, још само сеоски свештеник, две покојникове комшинице и стари пас који му је био једино друштво последњих година његовог живота.
          „Немам дугова. Никога немам, али имам благо које желим теби да оставим. Али ако нешто погрешно урадиш са њим, биће то за тебе проклетство“, рекао ми је, тутнувши ми старински, велики кључ од капије, уз кога је био привезан мањи, од кућних врата. Тог чудака видео сам тад, кад сам га немоћног, клонулог, мислио сам од пијанства, или од глади, можда, повезао колима до његове скромне куће на крају села, у коме сам боравио тек неколико дана, истражујући легенде које сам сабирао за своју будућу књигу.
          Вест о смрти чудног самотњака затекла ме је док сам причао са сеоским свештеником о ономе што сам истраживао. Звонар је ушао, прекидајући наш разговор и рекао да је „луди Митар, вероватно мртав, јер се не миче, ту у цркви, испред олтара...“.Установили смо брзо да је звонар у праву, а због приче о томе како није имао никога, због чињенице да сам био такорећи ту, на корак од места где је дошао да умре, а пре свега због два кључа која су ми звецкала у џепу и чудне приче старог особењака, отишао сам му сутрадан на погреб.
          Нисам очекивао никакво благо, ни видљиво, ни закопано, али сам ипак после неколико дана великим кључем откључао тешка дрвена врата и крочио у његову авлију. Олињалог пса није више било, извесно је и он скапао негде од глади. Или од туге за газдом. Ушао сам у кућу, самачки и старачки неуредну, испоснички скромну, а опет пуну некаквих ситница које су могле да говоре много
о једном животу некоме ко би имао времана да их дешифрује.
-Не, не, нисам се осећао ни као лопов, ни као уљез. Само поглед на неколико фотографија, на којима сам, једва, препознао покојног чудака, у гардијској  униформи енглеске краљевске војске, као и на гомилу уредно сложених, већ пожутелих мапа, али и књига из историје ратова у целом свету, био ми је довољан да схватим да ме старац није лагао, да је за собом заиста оставио  некакво благо, само га је у тој паучини и прашини требало наћи. Али не, нисам се осећао као тат, па он ми је то благо сâм оставио, баш мени! - муцао сам.
          -И јесте ли га нашли? - питала ме је благо ме гледајући.
          -Јесам, нашао сам. Златник. Моје највеће богатство. И моје проклетство.
          Тргла се, начас се намрштила, а онда ми дала да попијем неколико различитих лекова после којих сам утонуо у сан.
          Још сам ту, у тој сивој, не баш лепој згради, али која има предиван парк са столетном шумом, по коме често шетам. Више не пишем, чак ни не читам. Све сам књиге, чак и сопствени, свим наградама овенчани роман бацио у канту за ђубре. Само сам докторки која је брижно пратила моје психичко стање, поклонио један примерак тог романа који ми је променио живот. У посвети, написао сам јој: „Никога немам, и ништа сам. Имам само ово благо које сам украо мртвом човеку. Зато сам проклет.“
          Не знам да ли ми је поверовала, нико други није, чак ни кад су мене,полуделог писца, сместили у ову психијатријску установу,  али то није ни важно. Ја сâм знам да благо које сам нашао у старчевом ковчегу на тавану, рукопис историјског романа „Златник“, исписан на стотинама пожутелих страница, није требало да потпишем својим именом. Зато ме стари чудак сада прогони. Најтеже од свега ми пада кад у огледалу, уместо свога, увек угледам његов лик.



Тодора Шкоро
_____________________ 

12 коментара:

  1. Dobra prica, ekstra je. Pozdrav tebi draga Todora i hvala na svim tvojim delima.

    ОдговориИзбриши
  2. Potvrda one stare uzrečice "Oteto-prokleto".
    Odlična priča, Todora!

    ОдговориИзбриши
  3. Пипи, хвала! На комплименту, али више на истрајном читању мојих малих причица... Поздрављам те.

    ОдговориИзбриши
  4. Емо, хвала. То "отето-проклето" је толико чест мотив у нашој књижевности да понекад помислим да је и то српски изум и усуд. А није, надам се... Теби поздрав!

    ОдговориИзбриши
  5. Ja bih pre pomislila, čitajući ovu priču, da je prokletstvo pisca, pre svega, nošenje tuđeg tereta, a ne krađa, niti otimanje. Pitanje je šta uraditi sa tim teretom na našoj duši? Jer neprikosnoveno pravo svakog čoveka je nošenje samo svog krsta. Pisac se uvek pomalo meša u karme drugih, pa makar one bile samo u vidu izmišljenih priča. I to treba nositi. Simbolika ove priče me vodi takvoj pomisli. Moje lično zapažanje.

    Todora, samo napred....
    Srdačan pozrdav

    ОдговориИзбриши
  6. Драга Сфинга, ти си апсолутно у праву кад се ради о пишчевој основној делатности, писању - да то на неки начин јесте "мешање у туђе животе" и "ношење туђег крста". Али, овде је била намера да се покаже шта се догађа кад се преузима не само туђи крст, него и туђе дело...
    Хвала на читању, запаљжању и подршци!

    ОдговориИзбриши
  7. Todoro, ovo je odlična priča. Bravo! Bravo! Bravo!

    ОдговориИзбриши
  8. Bravarice, hvala! Ali mislim da svaka priča koja se napiše uvek može da bude bolja nego što je, pa i ova...

    ОдговориИзбриши
  9. Sjajna priča! Sve čestitke povodom izlaska nove knjige, sa željom da doživi više izdanja i bude ovenčana nekom od nagrada. Od svega najviše želim da bude čitana i da joj se čitaoci uvek vraćaju...

    ОдговориИзбриши
  10. @ Todora

    naravno da može. posebno sa stanovišta onog koji stvara i koji razmišlja o onome što i kako stvara.
    ja sam ovde nastupila samo kao oduševljeni čitalac, jer.. moram ti reći: ovo je moja omiljena tvoja priča - već na prvo čitanje:) tako da... nećeš zameriti moje ushićenje što ga izkazah:)))

    ОдговориИзбриши
  11. Alex, hvala! A nagrade, dok za njima čeznemo, služe da nahrane sujetu (ili tek neznatno podignu samopouzdanje)... Ovo drugo je mnogo važnije, da se drugi prepoznaju u onome što čovek radi, tek tada sve ima smisla. Veliki pozdrav za tebe!

    ОдговориИзбриши
  12. Bravarice, moju uzgrednu napomenu da "uvek može bolje" uhvatila si u letu i odgovorila mi na dilemu ( ili pre muku)koju ima onaj koji stvara u odnosu na onoga ko "konzumira" ( rugobnog li izraza!), a to je da mi se ponekad čini da je zadovoljstvo čitaoca neuporedivo veće od zadovoljstva stvaraoca, jer ovaj prvi uživa sve čari nepoznatog pred kojim se nalazi, za razliku od pisca koji ipak zna "šta je dalje bilo" još dok piše. Doduše, zadovoljstvo "igranja Boga" gde pisac može da menja, oblikuje, kroji sudbinu je takođe veliko, ali je znatno drukčije nego čitaočevo. Kao pisac, ponekad se branim od ove dvojnosti tako što, dok pišem, ponekad "pustim dizgine" pa ne znam ni sama kuda će priča da odvede i u tim momentima imam osećaj da sam istovremeno i čitalac... Izvini sad ti na opširnosti, jednostavnije rečeno, ponekad mi bude žao što neku svoju priču za koju osetim da je dobra, ne mogu da doživim kao čitalac.
    A da sam ovom nevelikom pričom u tebi dobila ushićenog čitaoca, a ti u njoj moju omiljenu priču, nisam ni sanjala! I zbog toga sam beskrajno srećna. Hvala ti.

    ОдговориИзбриши