ГОРКА ЈУТАРЊА КАФА У ЗЕЛЕНОЈ ШОЉИ
И ово каснојесење јутрo свиће уобичајено лењо разгрћући маглу са својих
мокрих очију. Моје су још суве и понешто натечене док чекам да проври вода у црвеном лончету са туфницама
„Уобичајено“, помислих,“Сви још имамо такве лончиће...“
И вести са маленог кухињског радија о кризи, о неколико
убистава на сплавовима и врло хладној зими која долази, исте су, као да читају
оне од јуче.
Уобичајено стављам две коцке шећера у белу, а зелену шољу пуним горком кафом какву волиш. Приносим, као и
увек, и даљински управљач телевизора да ти буде надохват, да и ти, уобичајено, погледаш вести (а вести, кад се пробудиш, гледаш без тона, не подносиш галаму
док се сасвим не расаниш). Све то тихо, на прстима, обављам уобичајено и овога јутра,
истоветног свим нашим безбројним јутрима.
Окрећем се, међутим, на вратима (потпуно неуобичајено) - да те опет погледам.
Док се кафа пуши из зелене шоље из које је једино пијеш,
влага новембарског јутра наједном ми надире у очи и ја схватам, некако пребрзо
и јасно, да је више никада нећеш попити.
Тодора Шкоро
______________________
Нема коментара:
Постави коментар