ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА
Читав град је знао тог
просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.
Нико не дели милостињу
таквим просјацима.
Шта знају људи? О
срећи, о новцу, о просјацима?
Живе у заблудама,
углавном.
СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ
Био је он добар очух. Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу
хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле
кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.
Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих
колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.
БАКА
Пред сваку зиму слала јој
је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или
их склањала у оставу.
Док је чучала у снегу
крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И
плакала.
„Исплела ти је нове, неки
дан их је завршила...“, чула је мајчин глас.
Устала је да пође. Сви
су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.
КУЋА
Градио је кућу више од
двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов
малишан рекао да воли велике. Преко зелене, премазивао фасаду жутом бојом.
Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија.
„Он их не воли!“, мрмљао је. Дозидао је
и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се
игра бојом и четкицама...
Сад седи под липом и
гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред
неке сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су, друкчији је. И небо,
чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као
очеве.
То му је
најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.
Тодора Шкоро
________________
Нема коментара:
Постави коментар