 |
| Школа "Сретен Лазаревић" у Приликама |
Мој дуг, пером и маштом, ђачком добу, давном, дивном...
МОЈ ДРУГ ХРАСТ
И кад је аутобус већ прилично одмакао осећао сам у ноздрвама мирис њене
косе и чуо одјек њених устрепталих речи.
„Пожури, не смеш да закасниш у школу!“
Онда ме је маленим, крхким ручицама угурала у аутобус и дуго, дуго
махала за њим.
Наша мала Ма, тако смо је звали, наша паметница. Са само пет година
знала је већ сва слова , а и да броји „до бескраја“, како би говорила, и нико јој
није могао објаснити зашто ипак не може да крене у школу заједно са Петром и
Николом, близанцима из комшилука, које би увек, у свим играма, надмудривала.
Зато је овога јутра била пресрећна, много пре зоре се пробудила, ушуњала се у
моју собу, видео сам кришом како ми прегледа торбу, врло озбиљно, као да
проверава да ли је све ту.
„Имаш ли трему?“, питала ме је.
„Мало“, одговорио сам и мислио како сам слагао своју малу драгу Марију,
како заправо имам огромну трему, као и увек, уосталом, иако сам био добар ђак.
Да одагнам стрепњу и разведрим мисли
помислих на буцкасту Марицу, живахну и
причљиву толико да је ни учитељ није могао ућуткати друкчије него ју је из последње
клупе, где је по читав час умела да ћерета, додуше шапатом, преместио у прву
клупу, до мене. Покушавала је она, боцкајући ме лењиром кад се учитељ окрене
према табли, и мене да заговара, гледала ме живо иза дебелих стакала наочара, али бих јој ја само одмахнуо да ћути
и наставио да пратим час. Била је упорна, али како у мени никако није налазила
саговорника, догодило се чудо и Марица је ускоро постала тиха и пажљива. Али
тек док се не би огласило звоно. Онда би, као вихор, истрчавала у школско
двориште, окупљајући око себе све друге који су, ипак, волели да је слушају и
причала би им, брзо и гласно, гестикулирајући и забацујући своје две плетенице
на рамена, ко зна о чему. Ја бих за то време седео на трави, наслоњен уз стари
храст који је, тврдила је бака, знао столетне школске тајне, и тек понекад бих бацао
поглед према другарима. Био сам стидљив, Марица то није могла да зна. Није
могла да зна ни да су ми њене очи, зелене и крупне, онако искричаве иза наочара,
биле лепе. И њена коса мириснија од сваког пролећног цвећа. Изгледа да сам се
био заљубио, али Марица, а ни ико други
то није могао да зна. Она је мислила да сам уображен.
„Твој друг, твој најбољи друг је тај
храст, знаш... Бољег и ниси заслужио!“,
сасула ми је у лице једног дана кад, по ко зна који пут, нисам хтео да
јој се придружим у игри коју је сама смислила и у којој је, наравно, она била
главна.
„Храстов друг, храстов друг!“,
одјекивало је потом данима испред школе, а ја сам тужан ћутао, седао и даље уз
храст на одморима и гледао на часу с тугом Маричин потиљак који ми је, љута, окретала, не желећи више да
разговара са мном.
Аутобус се приближавао вароши, а ја
сам опет помислио на свог друга, на стари храст и питао сам се, стрепећи, да ли
је неко открио да сам на његовом стаблу, маленим татиним ножем који сам био
украо из шупе, урезао срце и у њему моје и Маричино име. Од тога сам имао
највећу трему, али то својој малој Ма нисам могао да кажем, смејала би ми се.
Угледао сам га, тај разгранати, столетни храст, још пре него што
се аутобус зауставио на „школској станици“, тако се увек звало то стајалиште.
Забацивши торбу преко рамена, као опчињен гледао сам у његову моћну крошњу док
сам прилазио. Начас, она се замагли и ја схватих да плачем.
Брзо обрисах сузу и тада видех око
храста стотину неке деце како се играју, видех тобогане, клупе, клацкалице,
видех величанствени парк, поплочане стазе што вијугају около храста, као да га
грле, само моје школе – није било.
Замаглише ми се очи, поново. Укопан
у месту, стајао сам дуго. Тада се иза
стабла помоли прилка, лагано крете, а кад се заустави на корак од мене, видех,
у великим зеленим очима иза дебелих стакала наочара, такође сузе.
„Молила сам да ти не пишу да су
стару школу срушили, а изградили нову, велику лепу, тамо ниже... Знала сам да
ћеш да се потресеш. Али, твој друг храст је још ту, видиш!“, ухватила ме за
раме својом избораном свелом руком, дрхтећи као и ја, и повела ме до моћног
дрвета.
Наслоних се леђима на њега и спустих
се на земљу. Загрлих га дрхтавим рукама, и
пипајући по његовој кори потражих срце, али њега више није било.
Прогутало га је време, ових педесет прохујалих година. Насмеших се, кроз сузе,
свом детињем очекивању.
Марица, гледајући ме онако
мангупски, рече:
„Знам да си био заљубљен у мене,
увек сам знала! Али је то требало да кажеш мени, а не свом другу Храсту!“
Постидех се, поново, а она ми пружи
руку да ми помогне да устанем.
„Идемо“, рече. „Прослава матуре почиње
за који минут. И, сви смо на броју, знаш... Осим старог учитеља, он је умро још
пре двадесет година...“
Помислих како ће моја мала Ма, моја унука Марија, са одушевљењем да
слуша мој „рапорт“ из школе. И, засузиће и она, знам, на причу о мом другу
Храсту. Дедина је то крв.
Тодора Шкоро
__________________
Нема коментара:
Постави коментар