ВЕЛЕГРАДСКА ПРИЧА
„Ето зашто обожавам овај град!“, вриснула је, угледавши ме.
„Довољно је велики да можеш годинама да не сретнеш некога, а опет
довољно мали да можеш једне ноћи да сањаш неко драго лице, а већ сутрадан да
налетиш на њега“, брбљала је без престанка док ме грлила.
„Значи, драг сам ти?“, питам, док нерадо отплићем њене руке с мог
врата.
„Значи да је феноменално што сам налетела на тебе!“
„Ниси налетела“, кажем.
Гледа ме чудно.
„И није ово мали град.Три године ми је требало да те нађем...“
Она ћути. Ћутимо обоје неко време. Покушавам неспретно да се шалим
питајући да ли сам био страшан у сну. Она предлаже да одемо у бистро, ту на углу. Има
мало времена...
Велики је ово град, мислим док испијамо кафу. Зачас прогута сањаре.
Тодора Шкоро
________________
Нема коментара:
Постави коментар