понедељак, 01. април 2013.

НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ




НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ


            Не може се рећи да га је обрадовало што је сала, тек који минут пре промоције, била полупразна. Кроз отворена врата су из велике књижаре и даље улазили људи, смештали се удобно, скидали сакое, повремено кратко махнувши или климнувши главом некоме у публици. Према подијуму, где је он већ седео окружен двојицом критичара, једва да је ко и погледао, али знао је писац да ће ускоро све очи бити упрте у њега и то је оно што је у њему стварало ужас.
            Није волео погледе, поготово не директне и поготово не непознатих људи. Ни фотографисање, нити камере. Увек је мислио како има нечега превише дрског и непоштеног у тим силним погледима упереним у једног човека, онда кад он не може да узврати истом мером.
            И опет је мислио како све то није фер. Бесане ноћи проведене у писању, у исправљању и поновном почињању, у сумњама у сопствени таленат и знање, у потпуној изопштености од света и стварности да би се створило нешто квалитетно, а кад се то најзад роди, кад критика то свесрдно похвали, кад читаоци почну да се јагме за књигу, онда том свету ни то није довољно него још хоће и писца уживо!
            Зашто?!
            Да га загледају, да коментаришу његов стас, да га пипну, да га нешто питају?!
            Шта, дођавола, има да питају, писац и бира да буде писац, како би стварао свет по својој замисли, не полажући никоме рачуна. Или да га тумаче?! ОК, нека га тумаче, али не у његовом присуству, молим лепо!
            „Зар аутор још није стигао?“ – усплахирен, ужурбан, седајући на преосталу  слободну столицу на подијуму упита млађани књижевни критичар, а двојица колега му само благо уздигнутих обрва показаше на писца.
            „Опростите, опростите ми, молим вас, нисам вас видео, мислим,  нисам вас препознао... Хоћу рећи, нисам знао да сте то ви...“, било му је ужасно непријатно.
            Писац му само овлаш пружи руку.
            На срећу, промоција је текла доста успорено, млако, захваљујући ваљда двојици старијих критичара који су скоро срицали оно што су о његовом делу написали на читавим табацима папира, да је то аутора прилично опустило, па кад је требало да и он прочита неки пасус из романа, учинио је то без страха и нелагоде.
            Кад је завршио и друго читање и одговорио на неколико сасвим куртоазних питања две средовечне даме из првог реда, и кад се промоцији већ назирао крај, врата су се нагло отворила и у салу је скоро улетела једна раздрагана, млада, дугокоса и крупноока прилика. У ружичастом жакету и са љубичастом беретком накривљеном дечачки кокетно, никако се није уклапала у масу сивкастих, проседих, погрбљених, у оделима од твида.
            Погледао ју је, и себе изненадивши, директним погледом, а она му узврати осмехом. Писац се збуни и без икакве потребе настави да зури у странице свог расклопљеног романа на крилу. Није више подизао поглед.
             Кад је, убрзо затим, млади критичар објавио крај вечери, две даме из првог реда му приђоше и љубазно га замолише да потпише  књигу. Потписао је и њима и неколицини мушкараца средњих година које није био ни приметио у публици, а онда је гужва у сали почела да јењава. Тада је угледа поново. Стајала је крај врата гледајући у њега одушевљено да му је било врло непријатно. Несигурно јој се насмешио. Девојка приђе. Нетремице га је гледала неко време, пре него што је у даху рекла:
            „Ви сте мој идол! Не могу да верујем да стојим са вама и причам! И да вас гледам, стварно гледам... Кад бисте само знали колико ме усрећујете својим књигама! Читам их опет, и опет, и опет... А, ево, сад сам вас и упознала! Потписаћете ми књигу, зар не?“
            И пружи му је. Сиву, у тврдом повезу. Он је, збуњен, оклевајући отвори. На првој страници писало је „Јохан Шварц, Изврнути прозор“.
            „За кога?“, упита тихо.
            „Розвита се зовем, за мене... за Рози...“, мрмљала је.
            Написао је:“ За Рози и један незабораван сусрет... Јохан Шварц“.
            Излазећи из сале, бацио је поглед на плакат који је већ раније био приметио, а који је најављивао сутрашњу промоцију прилично добро примљеног романа „Изврнути прозор“ његовог, нешто млађег колеге, Јохана Шварца.
            Девојка, на срећу, само истрча из сале не гледајући у плакат.
            „Ето зашто морам да се, бар понекад, појавим пред светом“, помисли излазећи.

Тодора Шкоро




2 коментара: