четвртак, 04. април 2013.

НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ





НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ


            Седео је испод надстрешнице стајалишта за градске аутобусе већ скоро два сата. Бацао је погледе, као и остали, у правцу одакле наилазе, али ни у један није ушао, а прошло их је на десетине. Иако се ослањао на штап кад би повремено устајао са клупе, ипак није могао имати више од шездесет. У скромном, али уредном оделу био је потпуно неупадљив било коме од оних који су стајали на станици. Осим њој.
            Приметила га је продавачица кокица, наслоњена на свој покретни апарат. Пратила је његове покрете, погледе, а већ после пола сата знала је тачно када ће да устане, када да обиђе круг око стајалишта, а кад ће неко време да врло пажљиво прати промицање аутобуса.
            „Узмите, укусне су... Још су топле...“, тутнула му је у крило кесу препуну кокица, а он се од збуњености трже и просу их неколико. Она се врати својој машини.
            „Нисам луд, госпођо...“, почео је тихо, кад је појео прегршт дароване посластице и пришао јој. Она га је са занимањем посматрала.
            „Ја само, знате, волим аутобусе. Али, не улазим у њих јер више немам коме да одем... Имао сам, сада немам. И онда тако седнем на станицу и гледам све те људе који некуд журе, које неко негде чека, па ми буде лакше. Или теже, не знам... Ако разумете...
            Окрете се да пође, а она му рече:
            „Разумем. Ја то одавно разумем. То исто радим већ годинама. Ја и ова моја машина испратиле смо и дочекале хиљаде аутобуса, саме, као две праве другарице...“
            Сутрадан, мирис печених кокица ширио се опет стајалиштем. Сада, она их је лопатицом непрестано мешала у бубњу, а он је пунио кесе и с осмехом их пружао деци што су туда пролазила.
            Нису их више занимали аутобуси.

Тодора Шкоро
_______________

4 коментара: