ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО
Мој пас је усвојен,
знате.
Топло је и мирисно
мајско предвечерје.Две жене седе у парку и живо разговарају о ципелама које
су, очито, тек биле купиле. Девојчица, ћерка једне од њих, отрчи да се игра са
другом децом. Жене су лепе, елегантне, приближних година.
У паркић опрезно,
скоро бојажљиво долази и лепушкаста тамнопута девојчица у краткој, похабаној
хаљиници и у жутим гуменим чизмицама. Носи црно чупаво штене у наручју. Мамина
девојчица јој одмах приђе. Осталу децу њихове маме одводе у други део парка.
„Како је леп! Је ли
твој? Благо теби...“, пита Мамина Девојчица. И додаје:
„И ти си лепа.“
Тамнопутој засијаше
зубићи, од осмеха.
„Узми га, поклањам ти
га! Ми код куће имамо још три таква!“, рече.
„Хвала ти, дивна си!
Зваћу га Срећко... А што не донесеш још једног, твог, па да се играмо са оба?“,
пита Мамина Девојчица, већ пригрливши „свог“ Срећка.
Тамнопута радосно
отрча.Успут јој спада чизмица. Узима је у руку и настави полу-боса.
Тада се елегантна мама
окреће. Види у песку своју девојчицу како се игра са псићем. Мршти се, устаје.
Тихо, али оштро јој нешто говори. Отима Срећка, спушта га у песак, узима кћер
за руку и жустро је одводи. Девојчица се окреће, видим да плаче. Нешто говори
једној, па другој жени. Оне је очигледно не слушају. Или не разумеју. Одмичу
све даље, а девојчица се стално окреће. Тамнопуте, међутим, још нема. Само
Срећко, мирно и уплашено, седи у песку.Узимам га и одлазимо. Већ је скоро мрак.
Можда се Тамнопута девојчица не би ни вратила, ко зна.
Тако сам га усвојио,
знате.
Тодора Шкоро
_______________
Нема коментара:
Постави коментар