субота, 06. април 2013.

ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО



ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО

                Мој пас је усвојен, знате.

            Топло је и мирисно мајско предвечерје.Две жене седе у парку и живо разговарају о ципелама које су, очито, тек биле купиле. Девојчица, ћерка једне од њих, отрчи да се игра са другом децом. Жене су лепе, елегантне, приближних година.
            У паркић опрезно, скоро бојажљиво долази и лепушкаста тамнопута девојчица у краткој, похабаној хаљиници и у жутим гуменим чизмицама. Носи црно чупаво штене у наручју. Мамина девојчица јој одмах приђе. Осталу децу њихове маме одводе у други део парка.
            „Како је леп! Је ли твој? Благо теби...“, пита Мамина Девојчица. И додаје:
            „И ти си лепа.“
            Тамнопутој засијаше зубићи, од осмеха.
            „Узми га, поклањам ти га! Ми код куће имамо још три таква!“, рече.
            „Хвала ти, дивна си! Зваћу га Срећко... А што не донесеш још једног, твог, па да се играмо са оба?“, пита Мамина Девојчица, већ пригрливши „свог“ Срећка.
            Тамнопута радосно отрча.Успут јој спада чизмица. Узима је у руку и настави полу-боса.
            Тада се елегантна мама окреће. Види у песку своју девојчицу како се игра са псићем. Мршти се, устаје. Тихо, али оштро јој нешто говори. Отима Срећка, спушта га у песак, узима кћер за руку и жустро је одводи. Девојчица се окреће, видим да плаче. Нешто говори једној, па другој жени. Оне је очигледно не слушају. Или не разумеју. Одмичу све даље, а девојчица се стално окреће. Тамнопуте, међутим, још нема. Само Срећко, мирно и уплашено, седи у песку.Узимам га и одлазимо. Већ је скоро мрак. Можда се Тамнопута девојчица не би ни вратила, ко зна.

            Тако сам га усвојио, знате.


Тодора Шкоро
_______________
           

Нема коментара:

Постави коментар