Odneo si sve boje našeg sna
i miris smilja i gorocveta,
sa naše utabane staze
skrenuo si na neku svoju
kojoj ne nazirem trag.
Uplašena,
čekam te kraj staze, moje i tvoje,
čuvam naš oronuli prag
i verujem u laž
da sve se staze jednom spoje
pa će i naše opet.
Todora Škoro
Čudni su putevi gospodnji....Kada se zanemari prostor, ostaje ovde.Kada se zanemari vreme ostaje sada.Na tom čudesnom putu između ovde i sada verovatno ćete se sresti!!!
ОдговориИзбришиOstaje vera. I mašta. I nada, uprkos realnosti. Ali, šta je realnost!?
ОдговориИзбришиDopada mi se pesma.
ОдговориИзбришиRazmišljam kako su srećni ljudi koji iskreno veruju u život večni. Možda postoji i ta dimenzija postojanja gde se sve životne staze spoje i tvore beskrajna polja plava.
Iskreno, verujem da su blagosloveni oni retki koji veruju u večni život. Njima je onda i ovaj ovde divan. Ustvari, za njih ni ne postoji ovde i tamo, nekada i sada, sve je jedno, a to je božanstveno.
ОдговориИзбришиLepa pesma, Todora! Putevi kojima hodimo nekad su prohodni... nekad ne. Svi oni jednom cilju vode: spoznati i zavoleti sebe i oko sebe.
ОдговориИзбришиLepo rečeno, draga moja.Pozdravljam te!
ОдговориИзбришиPa ovo je dobra pjesma, realistična , jer vjerovanje u susretanje puteva može i ne mora biti laž. Zavisi, kako i na koji način čovjek na ovo gleda i doživljava. Tvoji putevi imaju omeđenu stazu iz koje nema izlaza i sve je laž, što je opet stvarnost tvog života i gledanja na život, koji je različit od drugih i to je opet ona druga strana suštine razmišljanja.
ОдговориИзбришиKad je verovanje, nije laž, zar ne? Hvala, Pesa.
ОдговориИзбриши