субота, 05. децембар 2009.

ŽIVOT SNOM OMEĐEN



ПРИЧА ИЗ ЗБИРКЕ "ВАРКЕ ДУШЕ" ТОДОРЕ ШКОРО

Тог јутра сам се упорно враћао у сан.
Нашавши пролаз кроз једну накривљену жалузину, у томе ме ометао зрак сунца, пламен, оштар, заривајући ми се посред левог ока, пржећи и будећи ме. На покушај да подигнем капке, остајао бих заслепљен па бих брзо зажмурио, док су румене звездице лелујале у мом склопљеном оку, успављивале ме, спречавајући ме у намери да се окренем на другу страну и на миру одсањам цео сан. Зато сам га и сањао у прекидима, једно шест-седам пута, док ме најзад није пробудило гашење зрака у мом оку или крај мог чудног сна.
Лајао сам из свег гласа. Упорно, ритмично, са кратким паузама, тек да чујем клик браве или видим упаљено светло, као знак да сам успео да пробудим свог газду и упозорим га на опасност.
Ништа се није догађало. Газда је опет, изгледа, попио пилулу за спавање и сад га ни топови под прозором не би пробудили, а камоли мој упорни лавеж. Зато сам залајао јаче, дубље, грлатије. Почео да скачем на капију од кованог гвожђа, не бих ли оне с друге стране уплашио, отерао. Нису се обазирали, али су ипак били врло тихи, толико да их нико, осим мог псећег слуха, није могао чути.
«Баци више ту шницлу!» - зачух нервозни, промукао глас.
Трен касније, преко капије долете мирисна румена шол-шницла, најлепша и најмириснија коју сам у свом псећем веку видео. Такву сам и од свог газде, иначе галантног господина који ме је недвосмислено волео, добио само једном. И он и ја смо тад били изненађени. С тим што ја мислим да је њега тог дана издао нос па је помислио како се шницла мало «осећа». Није се осећала. Била је то сочна, свежа, божанствена шницла, скоро као ова што је сад долетела пред моје шапе и мамила да је раскомадам.
Знао сам да не смем то да урадим. Да је натопљена нечим што ће ме убити или, у бољем случају, успавати и тако омогућити уљезима да несметано уђу на мој посед и с мојим газдом ураде ко зна шта.
Размишљао сам брзо, лајући и даље и наскачући на капију. Онда сам схватио: ућутао сам, зграбио опрезно парче мирисног меса, пазећи да ми опасна супстанца не клизне у грло, одвукао га до бокора црвених божура, само га ћушнуо ту немајући времена да га закопавам, вратио се до капије, легао на бок, повремено подизао главу, ћулио уши лајући све ређе, све невиније, све тише, страхујући да ли то онима с друге стране капије делује довољно уверљиво, та моја представа у којој глумим глупог пса који је, упркос основном псећем правилу, прождрао бачену шницлу и сад тоне у сан или у несвест. Можда и у смрт, не знам, никад пре нисам појео нешто отровно.
Ућутах сасвим, спреман да их, кад прескоче капију заскочим и прекољем. Да им гркљане почупам, да их раскомадам...
«Па ја нисам никад никога ни ујео, ни грицнуо, а сад се спремам да их насмрт изуједам, раскомадам, рашчеречим двојицу или тројицу! Како?!» Нисам знао, али сам знао да морам.

Како сам и претпостављао, капију су прескочили хитро, бешумно. Била су тројица. Мишићави, огромни, са рукавицама и капама које намакоше преко лица, остављајући само очи да вире, сјајне, крваве. Прођоше крај мене, а један ме шутну не баш нежно посред стомака. У себи јаукнух од бола, али остах укочен, непомичан. Једно око напола отворих и згранух се. Сва тројица су имали пиштоље!
Мој план је пао у воду! На први мој скок, док још не бих ни првог успео да оборим, неко би ме упуцао и све би било узалуд. Брзо сам размишљао. Они су се, прикрадајући се, приближавали улазу, а ја сам знао шта морам да урадим.
Претворио сам се у бољег чувара него што је то верни пас, испузио сам испод прага шиштећи и кренуо према њима. Био сам змија-чуваркућа пред животним задатком: сачувати доброг газду који блажено спава не слутећи шта му се спрема.
Вијугала сам се, напрежући се да делујем страшније, злокобније, веће.Црна тројка ме уочи и застаде, устукнувши. Тек један од њих се насмеја:
- Не бојте се, ово није змија, није ништа. Верујте ми, ја познајем немушти, језик змија. Ово није змија, ово није ништа...
Прескочише ме и ја погледах место где сам лежала шиштећи. Тамо заиста није било ничега!
«Готов је!», помислих. Ући ће, опљачкаће га и убити, а ја не могу ништа да урадим. Очајнички зацврчах на јастуку крај уха мог доброг газде, прометнувши се у зрикавца. Загаламих јако, најјаче што могу не бих ли га пробудио, па нек се брани сам, уме он то. Осетих његов дах на алкохол док је хркао и мрмљао гласно.
- Зри. Зрррри, цвр,цвррррр - напрезао сам се из свег гласа. Спавач се окрену свом тежином на другу страну, прекину хркање на трен и ја помислих да сам успео да пробудим милог газду, кад ме његова снажна шака поклопи и ја осетих да издишем. Моје зрикање замукну и последње што сам стигао да помислим било је:
«Ово није добро, ово никако није добро. Убити зрикавца у кући предсказује смрт!»
Зграбих душу умирућег крхког тела племенитог инсекта и она одлепрша негде изнад мог уснулог доброг газде треперећи и лагано поче да се претвара у нешто светло, прозрачно, нежно, што осветли читаву собу. За трен, обликовала се та светлост у сјај малог Божијег створа који се нечујно спусти на газдино раме.
«О, Боже, сад само анђео чувар и може да те спаси!», мислих гледајући га уснулог како се смеши.

Црна тројка је већ била пред огромним стакленим вратима кроз која је продирала снажна меечева светлост и обасјавала постељу мог добротвора. Анђео је и даље лебдео над његовим раменом, не знам да ли су ови смртоносци могли да га виде, ја јесам. Један од њих петљао је око браве и само трен пре него што је попустила, онај који је знао немушти језик, блед, укочен, прозбори:
- Не, не, не...Знате ли ко је он?
Двојица га погледаше.
- Шта ти је?
- Не, не, то сигурно нећемо. Њега не... Бежимо...О, Боже...
- Шта је, мали? Ниси се ваљда уплашио? – гледали су га компањони.
- Јесам. Бога – рече. – Знате ли кога хоћемо да опљачкамо и можда убијемо? Мог спасиоца! Онога који ме је као дечкића спасао смрти од уједа змије. Отад и знам немушти језик, отад га сањам стално...Говори ми да ово не радим, да то није добро...Не грди ме, не кори, само моли...То је он...Мог спасиоца хоћете... Не дам! Прво мене убијте!
Двојица мрачних застадоше, видевши како се убледели, нејаки међу њима мења, расте, како из његових беоњача нестаје крв, а како се оружје у његовој руци претвара у цвет...
Све је опет било мирно. Двориште и кућа спокојни. Отворих очи лежећи и даље на боку док се мирис шницле ширио чак из бокора божура. Видех тек како се, са првим зраком сунца, у газдиној соби гаси бљештава светлост и попут муње одлеће према небу. Црна, вијугава змија отпуза у пукотину прага, а зелени зрикавац ме поздрави веселим зриком и одскакута у траву.
Чух познати кашаљ, потом мрмљање слично брундању, знак да је мој добри газда будан. Никад му се нисам више обрадовао него сад. Скичао сам, цвилео, млатарао репом, желео да му наскочим на груди и олижем цело то мило буновно лице. Отворио је врата и ја полетех ка њему.
- Добро, добро, Патрик, смири се, не лудуј, шта ти је?! – умиривао ме је зачуђен толиком радошћу, - Ниси ваљда већ гладан? – рече док смо излазили из куће и баштенском стазом кретали према летњиковцу где је увек пио своју јутарњу кафу.
- Видим, ниси. Украо си најлепшу шницлу – рече дошавши до божура, сагну се и дохвати парче скривеног меса. Погледа ме прекорно и баци га пред моје шапе.
- Лопужо једна! – рече, а ја, покуњен, ни не омирисах месо. Растужих се, али кретох за њим.
«Лопужа! Јесам, али сам ове ноћи украо само твоју смрт!», помислих лежећи крај његових ногу, кад се његова рука спусти на моју главу чешкајући ме иза ушију, што сам највише волео...
* * *

Пробудих се, али очи још нисам хтео да отварам. Не због зрака који ме био прописно изубадао у лево око, он се одавно склонио, склизнуо у неко друго око да га буди. Не због зрака, него због пса, змије, зрикавца, анђела чувара, смрти и спасења.
Желео сам још мало да осећам величанство сна или величанство живота, лепоту спасења. Лепоту светлости коју исијава само небо или Бог. Светлости која можда само у сну натера окорелог зликовца да устукне... Ако отворим очи знао сам да ћу тај осећај неповратно изгубити.
А онда ме нешто натерало на то. Влажан, топао осећај разлио се целим мојим лицем. Од даха и језика којим ме је лизао по челу, носу, образима, нестрпљив, онако како то увек, тачан у минут чини, будио ме мој мали пас. Подигох капке и утонух у топле псеће очи.
- Добри мој – рекох – никад не узимај шницлу од странца, ма колико мирисна била.
- Ав, ав! – био је једини одговор.

Тодора Шкоро

4 коментара:

  1. Još kada bi psi umeli da govore - šta bi sve rekli?!Sjajna priča - nadam se da knjiga pronalazi sve više puteva do čitalaca...

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, pronalazi... Evo sad sam upravo kontaktirala sa Kanadom, i tamo su zainteresovani da je promovišu...

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala, draga! Neka bar moja knjiga luta svetom, kad sam ja jedno "drvo" sa bezrazložnim i nepotrebnim korenjem...

    ОдговориИзбриши