уторак, 01. децембар 2009.

POSLEDNJA SLIKA




Kad te prokune oko
nezahvalnog,
zaboravnog,
za sliku sokola u letu,
u snegu planinski vrh
i bistro jezero duboko;
kad te prokune
što ti je lepote dalo,
a ti ih, bahat,
treptajem brisao,
znaj:
to poslednju ti sliku nudi,
upij je i pamti,
širom oči otvori
pre no što ih sklopiš
i dušu, dok je
ne ispustiš.

Todora Škoro

4 коментара:

  1. Sjajna pesma! U svim lepotama treba uživati onda kada su nam dostupne, dok su nam blizu i na dohvat. I tada ih upijati: oko će ih registrovati, a mozak i srce pohraniti. Jer, u njima se može uživati i tada kada nam nisu dostupne, po sećanjima i osećanjima.

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, draga.Događa mi se da, prolazeći kraj divnih predela ne budem uvek okom prisutna onoliko koliko bih htela. Ili možda okom i jesam tada prisutna, ali se to u sećanju brzo pohrani, ne znam, pa ne mogu uvek da iz sećanja iščupam onu sliku (i baš onakvu) kakva je bila dok ju je oko gledalo. Možda previše tražim od tog neispitanog lanca oko-opažaj-memorija-prisećanje. Samo, bude mim žao što neke lepe "filmove" ne mogu da odgledam u sećanju upravo onakve kakvi su celi bili u "realnom" gledanju. Ali, valjda to ne može niko... Eto, iz te moje dileme nastade ova pesma, ipak samo kao pokušaj da opiše ovo o čemu pričam. Hvala na komentaru!

    ОдговориИзбриши
  3. Oči su ogledalo duše....Što duša sneva do oči pokazuju

    ОдговориИзбриши
  4. Mada ponekad umeju da prevare, ili oči, ili duša, pa vidimo onako kako nije. Ili ne vidimo ono što treba, ili vidimo kasno...

    ОдговориИзбриши