ZAUVEK

Sanjala sam noćas tvoje oči
u kojima su daljine i uspomene
bile neizmerne, a sutra
titralo kao varka.
Oči u kojima je postojalo pre,
a ničega posle nije bilo,
osim mene posle tebe.
Govorio si da sam mlada,
da posle tebe imam života,
a da ti nemaš posle,
da imaš samo sad i krảj puta,
i mene kraj sebe.
Ali je to sebično, govorio si
i pustio si me u moje posle
pre nego što je tvoje sad iscurilo.
„Da ne bi plakala“, govorio si.
I nisam plakala.
Bila sam besna, a plačem sad.
Znaš li, moj dragi jurodivi,
da to moje „posle tebe“ samo za suze zna.
I za tebe pređašnjeg.
i za nas pređašnje.
Iako pokušavam da gledam
tvojim očima koje su videle kraj,
jedno ne shvatam:
kako nisi bio bar toliko moćan
da naše sada pretvoriš
u večnost i trajanje
gde nema ni posle ni pre,
gde sve je samo ljubav
što ne poznaje rastajanje.

Todora Škoro