ТАЈАНСТВЕНА

То парче тротоара, од капије до кола, прелазила је увек одмереним кораком, погледа упереног негде испред врхова својих лакованих ципела. Ретко, то би чинила подигнуте главе, али увек подигнуте мало више од погледа љубопитљивих, ужарених очију дежурних «стражара» из улице који би висили на оградама и пратили сваки њен лагани корак.Није Леа избегавала да се сретне с тим горућим погледима. Она их једноставно није опажала. Горуће очи то нису могле да знају. Испративши је погледима до њеног маленог аутомобила, остајали су запахнути мирисом који је ширио њен свилени, лепршави шал и загрцнути бесом који се у њима рађао.
- Опет је тачна у минут! И вратиће се до седам, кажем вам. Хоће неко да се клади у то? – први се огласио Сергеј, пијанац и пропалица који је највећи део времена и проводио ту, на тротоару, преко пута Леине куће, испред малог дућана, где је предано испијао боце хладног пива.
- Ти то најбоље знаш – пецнула га је комшиница извирујући преко ограде, док је заливала травњак. – А шта си још успео да сазнаш, паметњаковићу, о нашој «дами»? Можда кад иде на спавање! И у каквом вешу! Не би ме изненадило, вуцибатино, да јој и кроз прозоре, ноћу, завирујеш. Што не гледаш своја посла?
- А гледаш ли их ти, матора роспијо? – обрецну се пијанац. – Него увек кад госпођа изиђе, и ти као неког посла имаш наједном у дворишту, испред капије. Хтела би и ти да знаш, хтела би. Али, нећу да ти кажем, ни кад десето пиво испијем, да знаш...
- Шта, шта, шта си сазнао, матори? Знаш ли бар како се зове, јер јој досад само презиме знамо. И број кола. А да, и број ципела, ко је вешт да процени, и марку парфема ако имаш добар нос. А тебе је твој давно издао... – убаци се одједном Иван, апсолвент са подужим стажом, у коме једином тајанственост елегантне комшинице није изазивала гнев, него неки занесени израз лица којим би је пратио док одлази.
- О, о, младићу, ти си је баш добро одмерио! Да се ниси и заљубио случајно у тајанствену? – попрска га водом времешна подебела комшиница.
- Како могу да се заљубим у некога кога не знам? – одговори он набусито.
- Лепо, младићу, онако како се заљубљује. У ход, у мирис, у свилени шал. У очи, крупне, црне, чак и ако те не гледају – мрмљао је већ припити Сергеј. А онда, уздахнувши дубоко, рекао:
- Лепа је као сан. И несрећна као живот!
- Ма, причај већ једном, луди човече – сад се већ разгоропадила од заливања мокра комшиница, треснула пластично црево, изишла на тротоар, дограбила празну гајбу, сместивши се тик до Сергеја и поновила непоколебљиво:
- Причај.
И почео је, седећи на бетону, забацивши главу уназад и вртећи флашу с пивом , што створи обилну пену која је кипела напоље, своју причу Сергеј.
« Зове се Ена. Удовица је већ нешто више од годину дана. Муж, много старији, умро је прошлог пролећа. Живели су у другом граду. Кад је умро, она оболела од жалости и самоће, дуго била по болницама. Иначе је писац. Има ћерку, девојчурка од петнаестак година. После његове смрти продала све и решила да се пресели у други град. И, ето, усрећила се, дошла међу вас, напасти, да јој не дате мира својом знатижељом. Ето, јесте сад задовољни...»
- А што не носи црнину? – прва одреагова дебела.
- А где јој је ћерка, ако је има? – сумњичаво одмахну студент.
- Писци не иду на посао, а она сваког дана од један до седам негде одлази – убаци се и доброћудни декица, који је дотад стајао на излазу из радње, не журећи да кући однесе бакалук.
- А и не делује да је болесна – зачуди се поново дебела.- Све си ти то измислио. Она не личи на удовицу, ни на мајку, ни на болесну жену. Она је ... лепа. Да, лепа. И тајанствена.
- Е, па сад више није тајанствена. Знате, рекао сам вам, па ви верујте или не! – наљути се Сергеј и искапи запенушано пиво.
- А откуд ти то све знаш? – упита студент.
- Шта те се тиче. Знам и тачка. Никакве тајанствености ту нема, ништа посебно није она, а ни њена животна прича. Прича к׳о прича, мало тужна, али сви ми имамо такве приче. А ви навалили: тајанствена, па тајанствена!... Никакве тајне ту нема. Додуше, мало је охола, неће с нама да се дружи, али мистерија – јок! Тако је како вам кажем.

Ућуташе сви питајући се да ли да верују пијаном Сергеју. Његова прича би, упркос рупа које је имала, могла да прође, али некако нико од њих није могао, или хтео, у њу да поверује.
Ћерку комшиницину нико није видео, то стоји. Али и никога другог ко је посећује, па би, упркос шаренилу њених елегантних хаљина које је носила, могло да се верује да је удовица. А, опет, никад уплакану на прагу, или у башти где би седела, а где би сви, кришом, упирали погледе, нису је виђали. А ни болесно није изгледала. Јесте била бледа, али усправна, моћна, лепа. И тајанствена...
«Жена старог човека. Па још и дете», мислио је студент.
«Писац, како да не! Па да дође у наш крај где само пијанци и пропалице живе...Додуше, отмена је, могла би да буде и писац», превртала је дебела празну флашу коју је пијанац одгурнуо. А он, Сергеј, размишљао је:
«Ако је све то истина што су ми о њој рекли, неће бити лако, ни нама, ни њој. А прича к׳о прича, тужна, трагична, није важно. И ми обични имамо сличне. Али, невоља је што нас она не види, не чује, што је не занимамо... Охола је. Или само тајанствена. И то ће да буде проблем, мој брале... И њој, и нама. А, опет, има жена право да живи живот како хоће. Само...Ни кафенисања, ни коментарисања политике преко ограде, ни позајмљивања шоље шећера од дебеле... Е, није на то навикла ова улица... Ништа од свега. Ништа! Тек благо климање главом на наше «добар дан», уз благи, благи осмех... Шта да радиш, тајанствена. Тајанствена и лепа. Као сан...»
Ућуталом друштванцу погнутих глава клизећи скоро бешумно, приближи се такси. Тик за њим, малени ауто тајанствене комшинице. Стадоше оба. Друштванце се тргну из дремежа и различитих мисли којима су се били предали.
Из таксија најпре изиђе млада, витка, мало премршава бледа жена. Лепа, али са угашеним осмехом. За њом девојчица, њена слика и прилика, погнуте главе, озбиљна, прерано одрасла. Обе у црнини. Из маленог аутомобила елегантна, усправна, миришљава и тајанствена, искорачи лепа жена, али оживљених сјајних очију, осмеха топлог који обујми обе прилике у црном, снажно, као и њене руке које су их дуго грлиле...

Нетремице, тротоарско друштво је пиљило у тај призор. Маленом старчићу испаде кеса са бакалуком, али се он не осврте.Дебела није дисала. Студент, опчињен, утапао се у осмех Тајанствене. А пијанац Сергеј, тек се беше придигао на лактове, намрштен, збуњен сценом.
Залепршао је тад свилени шал, запахнувши улицу познатим мирисом још једном, а онда су лаковане ципеле поново ушле у малени ауто који је клизнуо низ улицу...
- Ја сам Ена – обрати им се млада жена у црном.- Ово је моја ћерка Ива. Ми ћемо живети овде, одсад. Имале смо трагедију, умро нам је муж, и отац, недавно. Разумећете што можда баш одмах нећемо моћи да се много дружимо. Али, кафу увек можемо да попијемо, позвани сте сви, увек. Ја ионако радим само ноћу. Пишем... Верујем да ћемо се лепо слагати. Она ми је рекла да ћете бити дивне комшије...
- Драго...драго нам је – промуца студент.- ...А ви ћете ту живети, и писац сте... и удовица... И добри смо, кажете да је рекла. А – она? Ко је она вама, госпођо?- питао је гледајући за аутом који је већ био на крају улице.
- Она је Тајанствена. Тако је зовемо моја ћерка и ја, већ годину, откад смо с њом у контакту. Знамо само да се зове Леа . Она је наша доброчинитељка. После наше трагедије, задесила нас је још једна. Сав иметак отишао је на дугове. Остале смо саме и на улици и ту бисмо и остале да није било ње, Тајанствене. А дивне. Обезбедила нам је ову кућу, да буде наша. Средила је и све папире. А ми о њој ништа не знамо. Нити имамо шансу да јој једном, кад живот удеси, захвалимо, вратимо доброчинство. Јер о њој не знамо ништа. Тако је хтела. Да остане тајанствена – рече, уздахнувши.
Уздах се чуо и из још четири грла. Прва се сабрала дебела:
- Кафу ћу за све приставити ја, за добродошлицу. И да се боље упознамо – пожурила је, гегајући се према свом дворишту.
Студент је био замишљен, а пијанац Сергеј отвори нову боцу пива. Старчић тек тад покупи намирнице које се беху расуле по тротоару.
Почео је већ да пада мрак.

Тодора Шкоро