четвртак, 18. фебруар 2010.

Buđenje



Iz čijeg sna
sam prognan
da proklet lutam,
severcem nošen,
okamenjen.
Bez bola i sećanja,
bez nadanja,
kao da me nije.
Zaslepljen
zorom što nadire
i bez milosti
ubija me,
već ubijenog,
iz sna izgnanog.
A čijeg?

Todora Škoro

9 коментара:

  1. Prelijepo kao i prethodna pjesma.
    Duboko,osjecajno i prepoznatljivo.
    To ste Vi sami !!!
    Pozdrav od Nede

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala najlepše, na čitanju i razumevanju.
    Srdačan pozdrav i Vama.

    ОдговориИзбриши
  3. Želja za pripadanjem pa makar i u snovima - mirna luka je uvek potrebna i ne kaže se džabe - dajte mi malo ljubavi pokrenuću svet....

    ОдговориИзбриши
  4. Veoma lepo, s puno emocija... Tužna priča prognanoga!

    Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  5. Alex, u snu i želja za pripadanjem, i gubitak, i očaj, umeju da budu mnogostruko bolniji nego na javi, bar ja takve snove sanjam...

    Draga Spisateljice, hvala na komplimentima.

    ОдговориИзбриши
  6. Imaš li ti Kraj i Početak...ili je tvoja Duša Satkana sitnim Bodom Panonskog Nepregleda...
    Papillon

    ОдговориИзбриши
  7. Ja ništa nemam. Uzeli su mi sve, ostavivši mene meni samoj pred Bogom, usred večnosti. Jesam li zato sirota?..
    Pozdrav i Vama

    ОдговориИзбриши
  8. Застао сам. Стајао сам дуго. Уздахнуо сам...не једанпут, било би премало.

    ОдговориИзбриши
  9. Ako je posle tih uzdaha došlo bar malo mira u tvoju dušu, biće mi drago. Pozdravljam te.

    ОдговориИзбриши