понедељак, 1. фебруар 2010.

IGRA VREMENA



Razvejan u trajanju
prostranstvima hrlim
na oblaku mekom.
Iz sećanja izranja tren.
To moj je zavičaj,
okupan suncem u mom oku,
ali ga leptir na krilu odnosi
u neki davni maj.
Nošen rukom Tvorca
davninama prkosim
i daljinama.
Slutim da prostor i vreme
varke su tek slabašnoga uma.
Srećan, u večnost stupam,
mlad kao mesec,
svetao kao osmeh deteta.

Todora Škoro

8 коментара:

  1. U rukama Tvorca sve se lakše nosi i podnosi! I na kraju, ničeg svetlijeg i lepšeg od osmeha deteta. Lepo, emotivno kao i uvek :)

    ОдговориИзбриши
  2. Dok je čiste duše deteta i svet će postojati....

    ОдговориИзбриши
  3. A deca porastu, duša se u odrastanju zagubi i onda sledi patnja. I lična, unutrašnja, i u svetu oko nas... Ti znaš o čemu pričam...

    ОдговориИзбриши
  4. Ni sama ne znam kako sam dosla do tvog Bloga. Predivno pises, pocela sam da citam...
    poz sarah

    ОдговориИзбриши
  5. Eto, i ja se slucajno nadjoh na ovom blogu svestrane umetnice reci. Posto sam i sam pesnik, nekako me vise pesme peivlace, a ova je divna..mozda cak do vecnosti

    ОдговориИзбриши
  6. Ništa na svetu nije slučajno, to i iskustvo i pesničko opredeljenje može da Vam kaže. Drago mi je da Vam se moja poezija dopada. Vaša pesma "Sečanja glupa" je moj favorit među vašim pesmama.Pozdrav!

    ОдговориИзбриши