MAGNOLIJA

Možda je bio znak što mi je toga dana, ne znam kako, ruku dopala knjiga Dalaj Lame o sreći. O količini sreće koju svaki čovek poseduje i koja malo ima veze sa spoljašnjim okolnostima. Koja, zbog nečeg lepog ili ružnog što se desi, može na tren da se uveća, ili zamagli, ali se vrlo brzo vraća na svoj ustaljeni, valjda unapred dati nivo.
Možda, kažem, možda mi je i ta knjiga bila znak koji nisam pratio. Ipak, znam da mi nije život u tom danu promenio umni Dalaj Lama, esej o sreći ostao je nepročitan. Život mi je promenila komšijina magnolija, razgranata, tik ispod mog prozora koja me je, ruku na srce, veći deo godine nervirala, kloparajući svojim ogolelim granama u moje prozorsko okno budeći me često, a njena senka me neretko plašila, lelujajući se u prozoru.
Nisam razumeo komšijinu fascinaciju magnolijom koju je tu, na korak od moje fasade, posadio boktepitakad. Nije mi bilo jasno njegovo oduševljenje deteta s kojim je, trošeći lepe majske dane, iščekivao da ona razvije svoje, istina divne, raznobojne svetlo i tamno ljubičaste cvetove, svake godine sve veće, bio je, ushićen, ubeđen. Meni su uvek bili isti. I ne bih ih ni primetio da nisam danima njega očaranog gledao kako zaviruje ispod stabla svako bogovetno jutro, iščekujući.
- Procvetaće magnolija i ako je ne zagledate toliko - rekoh mu jednom.
- Hoće, znam i sam. Ali, jeste li primetili kako samo jednog jutra, odjednom, osvane rascvetala! Svakome drugom taj momenat promakne, ne i meni. Ja znam, ja tačno znam u kojoj noći će ona da razvije svoje divne cvetove i ujutru osvane raskošna lepotica. Ali čak ni meni koji stalno na nju motrim ne da da vidim taj momenat njenog preobražaja, a godinama pokušavam to. Ne da mi, ne da, čarobnica... Ali bar zato mogu da uživam prvi u tom njenom kratkom cvetnom životu. Ne zamerite...- reče mi.
Nisam zamerao. Nisam ga ni razumeo. Zatvorio sam prozor to veče, ali žaluzine ipak nisam sklopio.
Ujutro, moje prozorsko okno bilo je prepuno najkrupnijih dvobojnih ljubičastih cvetova. Opet je bio u pravu, odmahnuo sam, bunovan i osmehnut i gledao ga kako nežno miluje svaki cvet...
Bilo je to proteklog maja, sad je novembar. Prohladan, suv i sunčan, više je ličio na septembar. U moj prozor udarale su ogoljene grane magnolije. Komšija je već čitav mesec bio u bolnici. Nešto gadno naselilo se u njegovo telo, metastaziralo i pretilo da ga ubije. A u njegove oči naselila se tuga.
- Kažu da može da cveta dva puta, i u jesen. Moja nije nikad dvaput cvetala. Možda će sad. Ako vam nije teško pogledajte je, umesto mene, pa ako vas neko jutro probudi rascvetala, moćna, sad dok čekamo sneg, javite mi... Hoćete? - molio je zaverenički.
Klimnuo sam glavom.
Za razliku od mog dobrog komšije koga je jeo rak, mene je mleo život. Ostao sam bez posla, deonice koje sam imao preko noći su izgubile vrednost. Auto su mi ukrali mangupi, a onda se javili da će da mi ga vrate, ako platim otkup. Nisam imao para za otkup. Kad me je, potom, ostavila žena, nevešto objašnjavajući kako to nema veze sa mojom ekonomskom propašću, samo sam odmahnuo rukom, olakšavajući joj odlazak time. I pomislio:
"Odlično! Ko kaže da život nosi nedoumice i enigme? Sve je savršeno jasno, jasno šta treba da se čini!
Naručio sam omiljeni stejk i bocu belog vina koje mi momak brzo donese iz restorana. Žvakao sam lagano, još sporije ispijao zlatasto vino, trudio se da izbacim svaku misao iz glave, dok sam prebrojavao tablete rasute iz bočice na stolu.
"Dvadeset pet! Biće dovoljno za san.Za najlepši, najduži i najneizvesniji san bez povratka".
Negde pred ponoć otišao sam do ulaznih vrata stana, otključao ih, malo odškrinuo, svratio do kupatila, umio se, izbrijao, očešljao, čak i namirisao, stresajući sa sebe misao o smrti koja ima zadah.
"Ali, ne odmah", tešio sam se. Verovao sam da će me brzo naći.
Nije mi ni na pamet palo da pišem oproštajno pismo, Kome bih pisao? I - šta?! Nikome to ne treba. Dovoljno će onima koji se tu zateknu i osete kako "treba da mi dođu na sahranu" biti neugodno i zbog same moje smrti, makar da sam je sam hteo, da bih ih još opterećivao i osećajem krivice nečim što bih napisao, ne znam koga prozivajući i upirući u njega kao u krivca. Nisam tražio krivca, nije ga bilo.
Vratio sam se u sobu, uredno počistio sto od mrvica posle večere, oprao tanjir i nagnuo još jedan veliki gutljaj vina, gledajući u dvadeset pet malenih pilula na stolu. Dolio sam još jednu čašu vina, bilo je baš ukusno. Pa još jednu. I još... Pilule su na stolu lagano bledele, umnožavale se, lelujale, a ruka je bila teška, nemoćna da ih skupi i ubaci u usta...
Kuckanje, ritmično, probudilo me je. Jedva. Otvorih oči. Dan, siv, novembarski, nesmetano je ulazio u moju sobu. A zajedno s njim, tim sivim, predsnežnim danom, mahale su mi, njihale se, kuckale u staklo i nešto mi šaputale komšijine magnolije. Zaplakao sam gledajući ta živa veličanstvena bića, iznikla u samo jednoj noći, ni iz čega, ni za šta. Osim da mi nešto kažu. mišljah.
Pogledah na sto. Rasute, kuglice koje su mogle da budu smrt takođe su bile ljubičaste. Ali mi ništa više nisu kazivale.
Pozvah bolnicu, nestrpljiv da obradujem komšiju novim životom, magnolijinim i mojim. Nisam mogao to. Njegov život se ugasio te noći, reče mi dežurna sestra.
- Pominjao je neke magnolije, baš čudno - dodade.
Na pogrebu, moj venac je bio najlepši, od svetlo i tamno ljubičastih magnolija. Sam sam ga napravio.