петак, 18. септембар 2009.

NEPRAVDA



Gledala je svoju krpenu lutku Loru, jedinu koju je imala, a koju su joj mama i baka sklepale od ostataka tkanine, oštre bele vune i rasparenih dugmadi umesto očiju, pa je jedno bilo crno, a drugo plavo i uvek je mislila kako Lora nepoverljivo škilji u nju. Jer, plavo oko je bilo manje od crnog. Trudila se da je zavoli, ali je mrzela celog svog detinjstva zbog tog škiljavog oka.
Znala je Tea da druge devojčice imaju lepše lutke. I ona je želela lepšu. Gledala u svoju zrikavu, raščupanu Loru u pohabanoj suknjici, kinjila je, prevrtala, čak i tukla. Na sve to Lora je ostajala mirna, ravnodušna.
A Tea je noćima maštala o lutki koja bi joj bila drugarica, koju bi volela, sa kojom bi pričala, ili koja bi bar plakala kad je, ponekad, istuče... Takvih lutki nigde na svetu nije bilo osim u Teinoj mašti. Jer, ovo se zbilo davno, kad je Tea još bila devojčica. Patila je ona iskreno zbog toga i pateći za boljom lutkom i ispratila svoje detinjstvo, kad su se najednom pojavile lutke koje plaču, smeju se, govore razne reči... Ali je za Teu bilo kasno. Već je bila devojčurak koga lutke nisu zanimale. Ipak, bila je malo tužna.
Tiha i zanesena, najviše je uživala prebirajući po dirkama klavira na časovima kod profesora Rasa. Ne shvatajući njegov pogled kad bi, posle odsvirane melodije, podigla glavu i videla njegove užarene oči pune neverice i uvek isti komentar: "Šteta, šteta..." Znao je profesor Ras više od nje. Gledao još jedan biser, vanserijski talenat pred sobom i znao, onako kako samo iskustvo zna, da će ostati jalov, neotkriven...Ništa se tu nije moglo. Siromašni Teini roditelji nisu mogli da joj kupe klavir niti da joj priušte učešće na takmičenjima na kojima bi glatko pobeđivala. Upisala je pravo, na klavir je zaboravila, ali joj je još dugo u mislima odzvanjao glas profesora Rasa: "Šteta, šteta..."
Udala se brzo posle završenog fakulteta. Zanesena i dalje, voleći pokorno, slapo i ludo. Voleo je i on nju tako, činilo joj se. Nekoliko prvih godina proletelo je kao san. A onda je počela da između njih struji neka uznemirenost, nespokoj. Bila je zbunjena Tea. Želela je i ona dete, činila sve što je mogla, odlazila na sva ispitivanja, analize... A onda je on došao jednog dana i saopštio joj da njegova prijateljica uskoro treba da rodi njegovo dete. Baš tako je rekao. Tiho je napustila njihov dom, ponevši u svom koferu samo tugu, sve uspomene je ostavila njemu, ionako će ih zatrpati nekim novim, životnim, a nju bi u njenoj samoći samo gušile...
Sama, tiha i zanesena, nastavila je da lebdi životom ne shvatajući mnogo toga. Ljudsku okrutnost, pre svega. Ona od brata, jedinog, baš ju je porazila. Posle smrti roditelja koji odoše nekako brzo jedno za drugim, nije odmah razumela bratovljevu hladnoću i nekakav otpor. A ona je, više nego ikad, želela da s njim i njegovom porodicom podeli bol i ljubav da im da. Izmicali su joj, tuđili se, a ona od stranih ljudi saznala da je brat svu roditeljsku imovinu prigrabio za sebe.
"Njoj ne treba, ona je sama!", govorio je nekim zlim nedostojnim ušima okolo. Tei je poslao album sa slikama i poruku: "Bolje je da više ne dolaziš". I nije više išla u rodni dom. Samo na grob, zagledana dugo u svoj odraz u mermernoj ploči, pitala se da li je sreća onih koja je nikla na njenoj tuzi ista tolika. Ako jeste, to bi imalo smisla, mislila je...
Utihnuta i dalje je sve sporije koračala godinama koje su neki mlađi, bahati, zvali starošću... Seda, povijena, ali sa srcem koje i posle svih tih godina nije shvatalo ništa više nego srce petogodišnjakinje koja ne razume zašto ne postoje lutke koje pričaju, pevaju, umeju da budu drugarice...
Tužnu i tihu, umela je samo da razgali njena sitna, okretna cimerka u domu za stare koji je bio njeno konačište već dugi niz godina... Mlađa od Tee dosta, boljeg zdravlja, bila joj je Nina više od prijateljice, više od sestre koju nije imala i brata koga je izgubila. Cvrkutava, vedra, poletna, nije dozvoljavala Tei da klone. Uzimala je pod ruku tad, izmišljala kojekakve priče da bi je razgalila, viceve čak.I to veče, pred spavanje, videvši znani Tein tužni pogled, čitav sat joj je pričala, glumila, nameštala kosu, izmišljala razne priče, sve dok ne bi izmamila osmeh. Onda je prekinula priču i rekla:
- Dovršiću ti je ujutru, podseti me gde sam stala. Laku noć, draga!
Nije Nina ujutro završila Tei svoju vedru, izmišljenu priču. Okončala je svoju, životnu. Nije se probudila. Gledajući kako je prekrivaju čaršavom i iznose iz sobe, Tea je osetila kao da joj neko čupa srce, ono zaneseno, ranjeno, nemoćno da razume nepravde i bol, nego samo da ih oseća, oseća celog svog veka...
Prvi put je bila utrnula i prazna. Kao da više i nije bila živa.

5 коментара:

  1. Usamljenost i neshvaćenost izazivaju takvu tugu...Uvek ih ima oko nas, tih nesrećnih, usamljenih, tužnih...koje život nasuka na neke daleke, nepoznate, surove obale. Lepa priča.

    ОдговориИзбриши
  2. Sudbina ponekad ume da se poigra i učini život bolnim onome ko to najmanje zaslužuje....

    ОдговориИзбриши
  3. Ne vredi, ja izgleda ne umem da pišem vedre priče. Ili one i ne postoje. Ili bi sve ličile jedne na druge, što bi rekao Tolstoj ( "a sve nesrećne porodice nesrećne su na svoj način..."). Ne znam. Probaću jednom. Dotle, ako vam se ne smuči, čitaćete tužne, tegobne, setne... Hvala obema.

    ОдговориИзбриши
  4. ... Sićušna, zgrčena, sa retkom, sedo-žutom kosom rasutoj na jastuku, ličila je na staru krpenu lutku koja nije umela da plače.

    ..........

    (Bila sam slobodna da dodam na kraju priče.)

    Todora, divno pišeš!

    Topao pozdrav,

    Nadica

    ОдговориИзбриши
  5. Bravo, Nadice! Od milijardu mogućih rečenica, baš je ova nedostajala ovde, na kraju. Vi ste zlatni!

    ОдговориИзбриши