MUŠKA PRIČA

Debelom barmenu, svi su ga zvali Džek, promaklo je jedino što nije smelo, da je pridošli gost već dobro podnapijen.Tako biva sa iskustvom koje se opusti. Zato je debeli Džek uočio revolver za pasom tog rmpalije koji je zauzeo najudaljeniji sto, odakle se videla cela kafana i, što je važnije, odakle se pružao pogled na ulazna vrata.
Gegajući se prema šanku da mu natoči dupli viski, Džek se pitao kad će već jednom ova zemlja da se dovede u red i da prestane svako da nosi oružje za pasom. A da rmpalija nije nikakav policajac u civilu, smeo je Džek da se kladi u šta-god, iskusan je on barmen bio, psiholog takoreći. Jedino, nije primetio pijani strančev pogled. Bio je oboren kad mu je u velikoj čaši doneo naručeni "Džek Danijels".
- Šta se ovde slavi? - pokazao je pridošlica prema svečano postavljenim stolovima.
- Momačka žurka. Znate ono, tip se sutra ženi, pa momci slave. Obično, to bude ustvari tugovanka zbog kraja veselog momkovanja, ali ovo je zbilja, zbilja drukčije...- reče barmen, dunuvši u čašu koju je glancao.
- Je l'? A kako drukčije?
- Ovi se vole, tako.
- Baš se vole?
- Baš.
- To je danas retko.
- Jeste, retko je.
Ućutaše. Rmpalija u dva gutljaja ispi viski i samo lupi praznom čašom o sto. Džek požuri da mu odnese drugi. Opet dupli.
U kafanu uđoše desetak momaka, pristojno obučenih, veselih, ali ne i bučnih, reklo bi se desetak sasvim finih momaka. Zauzeše mesta za postavljenim stolom. Džek krete da ih poslužuje. Znao je odranije ko šta pije,izgleda, tek i bez dozivanja pića su stizala za slavljenički sto.
Kafana je bila malena, te je tako stranac u uglu čuo svaku izgovorenu reč veselog društva.
-E, pa, momče, posle deset godina ljubavi i vernosti, najzad pred matičara. Tako treba!- podignu čašu jedan.
"Kao i naših deset godina", pomisli rmpalija i namršti se.
- Budi iskren, priznaj, ko je koga zaprosio - dobaci drugi.
- Nećete verovati, ona mene! I ja odmah pristao! - nasmejan odvrati ženik. Svi se nasmejaše.
"Baš čudno", pomisli gost u uglu. "I Ana je mene zaprosila. Ali, ja nisam pristao. Ja sam..."
-Dobro si uradio. Jer da si je odbio, ščepao bi je drugi - zavrte glavom najmlađi.
"Da ščepao bi je, kao taj gad moju Anu odmah. Poletela je odmah njemu u naručje, a nije mi ni rekla. Kako sam mogao da znam koliko joj je do prokletog venčanja stalo. A bilo joj je stalo, više do venčanja, nego do mene, čim je mogla iz mog naručja pravo u njegovo. Proklete žene!" - iskapi ponovo čašu i vide Džeka kako se već približava sa novom.
- Momak je malo naivan, je l' da? - upita ga tiho, pokazujući na ženika.
- Nije naivan. Već sam vam rekao da se vole. Ovi se stvarno vole - ubeđivao ga je Džek. Nije uočio da ga nije ubedio, nego samo razljutio. Druga Džekova greška. Prva je bila ona da nije video da je gost podnapit. Zato je video revolver za njegovim pasom.
"Još je mlad pa veruje u ljubav, zato. I, šta je ljubav? On nju voli, to može da tvrdi. I ja sam Anu voleo. A zna li on pouzdano da ona njega voli? Ne zna. Ne zna i neće saznati jer se, glupan, još nije sreo sa poganom ženskom ucenom. Ucenu brak je progutao, ali će te, mladi moj prijatelju, ucena sačekati nekad u životu, na nekom drugom mestu... Ne, ne, moram ovo da okončam", mislio je dok mu se obod čaše razlivao u dvostrukost, kao i njegove misli, misli o ljubavi, koje najednom zameniše neke o nepoverenju, prevari, povređenosti, mržnji. Glava mu je postajala teška, pa se
podbočio, posmatrajući veselo društvo koje zapeva neku ljubavnu pesmu.
Pištolj poče da ga žulja ispod pasa i on ga izvadi i ćušnu na drugu stolicu, povukavši kraj stoljnjaka preko njega.
"Bože, još miriše na barut?!" - začudio se.
Mislio je o Ani. O tome koliko je bila lepa, pohotna i mazna istovremeno, nikad je se nije zasitio za svih deset godina. A ona njemu tako?! Zbog prokletog venčanja koje ne zna ni zašto je odbio, ona sve njihove godine, ceo njihov život gurnu niz liticu i ode drugom. Klipanu koji je ne voli, koji nije mogao da je voli kao ja. Zato sam morao, morao sam to. Žao mi samo što više nije lepa. Kako mi nije palo na pamet da pazim da ostane lepa..."
Za svečarskim stolom, sad je ženik imao reč.
- Dakle, momci, želim vam svima preostalima da uskoro krenete mojim stopama, da se skrasite, smirite, uplovite u mirnu luku i srećni, u braku, živite sa svojom voljenom, kao što ću od sutra ja. Da se rađaju deca, da se grade kuće i okućnice, da bude onako kako i treba. Da niko od vas uskoro ne ostane sam. Jer sam čovek je pola čoveka, sam čovek nije čovek nego panj, sam čovek je prokletstvo...
-Bravo, bravo - odgovori društvo.
"Da, pola čoveka, ili ni pola. Kad si sam, tad si prokletnik. Otkud to ovaj mali zna?
Jesam li ja to prokletnik? On to mene vređa, balavac jedan. Moram da ga kaznim. I da ga spasim, naivnog. Cev je ionako još vruća", zalelujala mu se kafana pa mu se odjednom činilo da je društvo duplo veće. Lagano je kretao da se podigne sa stolice. Džeku ne promače to, ali je mislio da stranac hoće do toaleta. I opet mu je promaklo da je rmpalija već dobrano pijan.
I veselo društvance je već bilo podnapito. Podvriskivali su , kikotali se, zadirkivali ženika i posle svake rečenice se kucali čašama i ispijali.
- A ako bi me moja Eva ikad prevarila - zakotrlja mladoženja - ja bih je ubio, verujte! Ubio bih je istinski, u glavu bih joj pucao! Pa bih onda sebe. Šta bih ja sam, bez nje. Pola čoveka, prokletstvo bih bio...To bih ja...Ubio. Nju, pa sebe.
Rmpalija se već klatio kraj slavljeničkog stola. Džek primeti, ali kasno, koliko je pijan. I vide, takođe kasno, revolver u njegovoj ruci.
Za stolom zamuknuše. Sve oči pratile su kretanje drhtave ruke koja se podizala beskrajno polako dok se ne podiže do visine njihovih glava, pištolja malo naherenog, ali ga rmpalijska ruka brzo upravi na mladoženju.
- Ovako momče, kažeš, ovako bi je ubio. Pravim oružjem, u glavu...Pa sebe, veliš...
Ako te ikad prevari. Reći ću ti: ubij se odmah, balavče, izneveriće te sigurno! Uvek kučke iznevere, pa onda moraš, moraš...Da je ubiješ. - zaćuta.
- Pa onda sebe, je l' da? Da ne ostaneš prokleto pola čoveka bez nje!
Tad zaplaka. Spusti ispruženu ruku, zgrči se. Svi odahnuše. I Džek koji je , tamo za šankom, proklinjao svoju nesmotrenost.
Ali pucanj ipak odjeknu. Rmpalija se sruči između dva mladića. Dok su ga pridržavali, iz grudi je liptala krv, ali je uspeo da kaže:
- Nisam mogao bez Ane da živim...
Pred kafanom se začu policijska sirena. Uđoše dvojica policajaca.
- Tražimo ubicu jedne mlade žene. Rečeno nam je da bi mogao biti ovde - reče jedan.
- Tu je - glavom pokaza Džek. - Samo, sad je i samoubica.
Kafana "Kod Džeka" više ne postoji. Nije Džek sebi mogao da oprosti što nije video koliko je gost pijan, i opasan. A jedan pristojan barmen to sebi nikako ne može da dozvoli. Sad gaji povrće i prodaje ga na tržnici svako jutro.