среда, 02. септембар 2009.

PREVARA



- Mislim da me muž vara, Hana - prošaputala je i hitro, skoro histerično posegla za ko zna kojom već cigaretom. Plamen upaljača povijao se u vidno drhtavoj ruci, ogrubeloj, izgrickanih zanoktica i poluoguljenog laka na noktima. Tek način na koji je držala cigaretu i blistavi dijamant na domalom prstu odavahu negdanju otmenost i, možda, sreću. Sve ostalo što je videla odslikavalo je jednu ruiniranu žensku dušu.
Hana se pitala šta se to dogodilo sa njenom prijateljicom iz gimnazijskih dana, Marijom. Pokušavala je da oživi onaj samosvesni, možda previše zavodnički lik prelepe maturantkinje od pre dvadeset godina, na čemu su joj zavidele sve drugarice iz razreda. Kao i na odluci da se po povratku s letovanja spakuje i otisne u svet, venčavši se tajno od svih sa izabranikom koga niko, osim Marijinih roditelja, nije video.
Prisećala se Hana koliko je bolne praznine ostalo posle Marijinog naglog odlaska. Ali i uverenja da je pogrešila, da je strašno pogrešila s tom brzopletom udajom za mladog lekara koga je jedva poznavala.
Napregnuto, svi iz društva su iščekivali porazne vesti o Mariji. Njena sudbina ih je sve, međutim, demantovala. Iz pisama i slika koje je slala, u početku redovno, saznali su da je Marija srećna. Da joj je muž uspešan, da im se rodila zdrava devojčica, da su stekli kuću s vrtom...
A onda su se pisma proredila. Vreme je nečujno oticalo, a tek nedavno Hana je saznala da se Marija vratila u zemlju, da ponovo živi u njihovom gradu s mužem, a da im je ćerka ostala u Londonu na koledžu. Prošlo je od njihovog viđenja dve duge decenije koje su, procenjivala je Hana, oduzele Mariji svu onu ženstvenost i lepotu kojima je zračila. I ponovo se, gledajući je skrhanu, pitala - zašto?
- Vara me, osećam to - kao da odgovara na nepostavljeno pitanje rekla je Marija.
Uzdahnula je duboko, a onda, kao da se radi o nekome drugom, počela da bez drhtaja, bez emocija besedi o svom životu. O mužu, pre svega. O tome kako ga je, želeći da bude savršena majka, verovatno zapostavljala, o tome kako mu ona, ne razumevajući se u medicinu, sigurno nije bila dobar sagovornik o problemima na poslu, o tome kako je, želeći da njihova kuća uvek blista, često odbijala njegove pozive za izlazak, o tome kako mu je možda previše verovala.
- I možda sam ga previše volela - dovršila je, izrekavši to svečano, poput presude sebi. I dodala:
- I sad, kad naša ćerka nije sa nama, kad imam tek neznatne obaveze u kući i kad mi nije ostao niko do on, ja vidim da ga nemam, da sam ga zagubila, možda i nepovratno izgubila, a da ga ima druga žena...- skoro nečujno, u neverici, govorila je Marija.
- Možda grešiš - znala je Hana da je uzaludno, ali je morala to da kaže.
- Ne, ne grešim, draga. Poslednjih meseci skoro nijednog vikenda nije tu. A kad se vrati, ne moram da tragam za otiskom ženskog ruža za usne ili nepoznatim mirisom na košulji. Izda ga sjaj u očima - nasmejala se gorko.
"O, Bože, koliko se tuge u ovoj duši svilo", pomislila je Hana, gledajući prijAteljicu.
"Sve ono za čim sam ja čeznula celog svog života ona je imala, ali u trenu izgubila..."
Pomislila je Hana na duge godine svoga samovanja, ispunjene građenjem karijere na koju se poput očajnika bacila kako je ne bi, kad uveče otključa vrata svoga stana, bolela njegova praznina i muk. Imala je ona doduše veza, tako ih je krstila ne želeći da ih zove ljubavlju, znala je da to nisu bile. Okončavala ih je brzo, naglo i ne osvrćući se, i svaki put kad se to dešavalo, obećavala je sebi da neće više na taj način da se ponižava dajući se ljudima koje nije volela, makar da oni nju i jesu.
I tad se dogodio On. Ne zna kako, i ne zna zašto, osećala je da je i ona stigla na red za sreću. Doduše u trenutku kad je za mnogo toga bilo kasno: za zajednički dom, decu, ambicije... Ali ne i za ljubav. Makar da ta ljubav (a Hana nije znala zašto) biva daleko od očiju drugih - u planinskoj kući njegovih prijatelja, i makar samo povremeno, Hana je bila srećna.
To je i rekla Mariji kad ju je upitala o njenom sentimentalnom životu.
- Prihvatam, s blagoslovom, mrvice koje mi je Bog njegovim dolaskom dao - rekla je.
- Zašto mrvice, zašto ne sve? - čudila se Marija.
- Zato što se bojim da bih to sve jednom izgubila - reče.
- Kao što sam izgubila ja, misliš - oporo zazvučaše Marijine reči.
- Oprosti - trže se Hana. - Nisam želela da te povredim. Hoću da kažem da sreća ustvari i nije stanje. To su pre trenuci, mrvice, ako hoćeš, koje usrećuju i koje se pamte. To je ono kad ti on, uz jutarnju kafu donese u krevet i orošenu ružu koju je bog zna gde našao...
- Kao što je i moj muž nekada meni činio...Nekad, ali više ne. Ne meni. Možda toj drugoj...- mucala je Marija.
Zavladao je muk. Dve žene, duboko zamišljene nad srećom - jedna jer ju je izgubila, druga jer nije smela ni da pomisli kako se takvog gubitka boji, nisu znale kako da pomognu jedna drugoj. Svesne da su život i ljubav nepredvidivi, znale su samo da sa onim što im se dogodi moraju da se nose same.
Verujući kako je njena prijateljica daleko u mislima, Hana je krišom pogledala na sat. Trebalo je da se uskoro vidi s njim i nije želela da kasni.
- Neću te više zadržavati. Uskoro će moj muž da svrati po mene - rekla je Marija.
Htela je Hana da se izvini, da slaže kako ne žuri, ako treba, ali je zazvonio njen mobilni telefon. Obavila je kratak razgovor, spustla aparat na sto i s olakšanjem rekla:
- On će malo da zakasni. Taman imam vremena da upoznam tvog muža.
Dok je krajičkom oka uočila kako se restoranu približava njihov srebrnasti auto, Marija je zurila u displej prijateljičinog telefona na kome je ostao ispisan broj. Pobledela je, zadrhtala.
- Marija, jesi li dobro? Hoćeš vode? Da iziđemo na vazduh - uznemirila se Hana.
Kao da je želela da potraži pomoć, osvrnula se i ugledala - Njega! Zablistala je, celo njeno prelepo lice se pretvorilo u osmeh, ustala je, poljubila ga, ne pitajući se otkud on tu i ne videvši koliko je bled i ukočen. Ponudila mu je da sedne i tek tad se zapitala zašto je odjednom nervozna, zašto toliko maše rukama i zašto ih već jednom ne predstavi jedno drugome. Onda je to i učinila.
- Ovo je Marija, moja davnašnja prijateljicva, a Adam je moj prijatelj. I - nervozno se nasmejala - Adam je lekar, može da ti pomogne , Marija, ako ti još nije dobro...
On je ćutao, pognut. Marija je prošaputala:
- Znam, Hana. Adam je moj muž.

4 коментара:

  1. Šta zapravo znači prevara?Možda je to samo večita potraga za srodnom dušom,možda onaj koji misli da je prevaren,nikada nije ni "posedovao" tu osobu,već je bio samo usputna generalka?!Osetljivi su putevi ljudske duše i odnosi koji vladaju....

    ОдговориИзбриши
  2. Ne mislim da je prevara ako tražiš put ka drugoj osobi, njenoj duši koja te prima, s kojom se razumeš, kojoj bi da pripadaš...Ništa nije večito. Zavetovanje večitoj ljubavi je romantično, ali nije u praksi, najčešće i izvodljivo...Možda ovo remeti neke temeljne postulate, ali ko smo mi da o drugima sudimo, i ko sme nama suditi? To treba da prepustimo samo onima koji su glavni akteri. Život je samo jedan...i, nažalost, kratak.

    ОдговориИзбриши
  3. Drage moje čitateljke, vidim da ste kivne na naslov. Naravno da je pogrešan, i naravno da prevara ne postoji! Uvek se tu radi o prevelikim očekivanjema jednoga i želje za srećom drugoga i kad se to ukrsti dogodi se neki drugi spoj. A u našem jeziku nažalost još osim "prevara" nije smišljen bolji naziv za to, pa ga ne smislih ni ja...Hvala vam!

    ОдговориИзбриши
  4. Najgora prevara je prevariti sebe....a meni se cini da se to upravo i desilo "lekarevoj zeni".Prepustila se oblikovanju svog zivota a pritom zanemarila ljubav i zivot svog supruznika.I tako 20 godina.....ko je tu prevaren?

    ОдговориИзбриши