недеља, 20. септембар 2009.

MALI PROSJAK



Novembar Magla gusta
Kamenička ulica klizi
Vlaga oslobađa vonj
I studen grči tamnoputa lica
Stisnutih usta
Da ni zlatan zub ne bljesne
A ima ih onoliko
Tek on, mrk, malen za mnom ide
I viče
"Daj neku paru, čiko!"
U džep je tutne i zbriše
Do grube Ciganke na uglu
Dobije šamar, možda i zaplače
Ne znam, ne vidim od kiše
I opet džepova praznih
Krene po starom
Cvileći za lepom gospođom žurnom
I za još nekom parom.

6 коментара:

  1. ...фантастична, тешко "сварљива" реалност Твога стиха ме искерно погађа...

    ОдговориИзбриши
  2. Bolni su odrazi u nama ovih zivih slika nase ruzne stvarnosti...Uglavnom smo nemocni...ali mozemo barem stihom da se oglasimo, da ne budemo gluvi i nemi...Dirljiva pesma!

    ОдговориИзбриши
  3. Slika grada tužna, a oni, tamnoputi, raspevani, ili svadljivi, ali uglavnom - srećni.

    ОдговориИзбриши