TUGA TREŠNJINOG CVETA

Ne seća se da li ju je više bolela trešnja puna behara ili ulegnuti, limom zakrpljeni krov njihovog doma ispred koga su, sedeći na klimavim stolicama, ispijali kafu bez snage da se pogledaju u oči.
Ona je dlanom lagano prelazila po mušemi, kariranoj, iskrzanoj. On je, nalakćen na kolena, stezao glavu među šakama, drhtao ramenima.
- Ostani - reče. - Snaći ćemo se nekako kao i drugi - molio je.
- Drugi imaju šta da jedu sutra, mi ne.
Stisnuo je glavu jače, poželeo da je smrvi, tiše procedio:
- Ja ću bez para moći, a kako ću bez tebe, dušo?!
Ustala je naglo.
- Ne otežavaj mi. Vratiću se brzo. Čim steknem za život...
Sutradan, veliki avion ostavio je beli trag koji je brzo nestao negde visoko iznad njihovog iskrpljenog krova, i bol koji se ugnjezdio u njegovo srce da tu ostane.
Slala je pisma redovno. I novac iz te bogate zemlje gde je posao lekara bio dobro plaćen. A on je kopnio, ćutao. Po zrelim trešnjama znao je da je juni, po kapljicama sa tavanice da je napolju novembar i da kiši kroz njihov ulegnuti krov. Na šporetu koji je dimio uvek je bio čajnik. Lonac sa hranom tek ponekad. Nije više osećao glad, zato.
Ona, tamo daleko, nije imala vremena ni za san. Mnogočasovno radno vreme, kurs jezika, opremanje malog apartmana u koji se, poput lastavice šćućurila... Prvih noći uspavljivale su je sopstvene suze, a onda su i one presahle, povukle se pred umorom. Tamnoputi narod koji je svesrdno lečila grejao ju je širokim osmesima kao i sunce koje je u toj blagoslovenoj zemlji uvek sjalo.
Isprva, često je zamišljala njihovu trešnju - rascvetalu, zarudelu ili okovanu snegom za Svetog Nikolu, uvek, dok je prolazila kroz špalir palmi, oleandera i drugog egzotičnog drveća žureći na posao. Pogled na palme, i raskošne palate kraj kojih je zamicala, prijao joj je, ali učini da jednog dana ne mogade da se seti da li su njihov maleni krov poslednji put iskrpili plavim ili zelenim limom. Mučila se, dozivala u sećanje, zalud. Odmahnu rukom i nastavi dalje.
Muža se sećala, ali čudno. O njemu mislila kao o starom prijatelju negde daleko u nevolji, sa malo krivice i mnogo nežnosti. Kao muškarac, u vrelim noćima, nije joj nedostajao, ali je to ne zbuni.
Hodeći, poput mašine, misleći o roku od tri godine koji je sebi zadala da stekne dovoljno novca za sreću i vrati se njihovom malom domu kad trešnja opet bude cvetala, čak se i radovala što su joj osečanja tako nekako utrnula, kao da ih nema.
"Tako je bolje", mislila je. "To će me zaštititi".
Nije je zaštitilo.
Osmeh blistav, beo i oči crnje od ijedne neprospavane noći, promeniše sve...
Sedela je, zavaljena među mirisne satenske jastuke, igrajući se stotinama narukvica koje su zveckale, ispijala je kafu iz malenog fildžana dok ju je on nežno grlio. Zategnu svileni stoljnjak na sećiji i tad joj, najedared, iskrsnu njihova pohabana mušema na klimavom stolu u sećanju. I trešnja, i drvena kapijica, i mali sto...Strese se, ustade, rukom popravi zar preko lica, njegovim krajem brzo obrisa suzu.
Dok je stajala kraj prozora i gledala u belu veliku palatu preko puta, ali skromniju od njihove, mislila je Ana da li tamo daleko danas gori sveća i kandilo ispred ikone. Bio je 19. decembar. Zamislila je njihovo poslednje zajedničko krsno ime, skromnu kuću punu veselog sveta, dece koja se napolju sankaju, a miris tamjana, voska i sveže ispečene ribe zabole je jako, jako...
Ruka joj krete da se prekrsti, ali se, nakićena grivnama, zaustavi postiđena negde na pola, negde kod srca.
-Ajša, ljubavi, idemo... - začu tihi Mustafin glas iza sebe.
Ana uzdahnu, prekri zarom lice skroz i pođe za njim.
A tamo, daleko, iznad jednog iskrpljenog krova, bremenita snegom grana trešnje se bila odvalila, pala na krov i probila ga. Sneg, leden, prodirao je lagano u prostor koji je nekad bio dom. Sad je bio pust. Sahranile su ga neki dan komšije.
Kandilo ispred Svetog Nikole njihalo se na promaji prazno, zgaslo...