Ауторска проза, поезија, прикази, колумне и актуелности из књижевности by Todora Škoro
недеља, 20. септембар 2009.
ZABLUDA
Kažu Tuga s vremenom prođe Ili umine utrne Lažu Moja hranjena samoćom Pojena bolom Raste i buja U okove očaja baca Pa bih da kriknem Viknem A snage nemam Tek lelujam Među smehom i nerazumom Onih što još udvoje Hode drumom
Tuga je izgleda sastavni deo naših života, stoga ne znam ni sama kako živeti sa njom i nositi se sa njom....Kad mi dođu moje bube sve u meni damara i klapara od suza, koje ne mogu sakriti...
Krik usamljene duše ...
ОдговориИзбришиDa, mora ponekad...Taman pomislim prošlo je, a ono stisne...
ОдговориИзбришиTuga je izgleda sastavni deo naših života, stoga ne znam ni sama kako živeti sa njom i nositi se sa njom....Kad mi dođu moje bube sve u meni damara i klapara od suza, koje ne mogu sakriti...
ОдговориИзбришиA meni najteže kad ne mogu ni da zaplačem... Onda napišem pesmu i "urnišem" moje verne čitaoce!
ОдговориИзбриши