DVE

Odbila je da joj pomogne dok je vukle dve, videlo se, preteške torbe uz stepenice, do četvrtog sprata, u stan preko puta njegovog u koji se useljavala.
- Hvala, nije mi teško - rekla je i brzo skrenula pogled.
Za njom skakutao je maleni žuti pas. On se zaustavi pred muškarčevim nogama, pogleda ga odozdo, radoznalo, prijateljski. Zamahnu repom. Čovek ga pomilova.
- Nadam se da vam neće smetati, tiha je, skoro nikad ne laje - reče devojka.
- Ja volim pse, ne brinite - odgovori on.
Gledao ih je, svakog prepodneva sa terase kako se dugo igraju u parku, taj neumorni razmahani rep koji je jurcao za bačenom loptom, uvek i uvek je vraćajući devojci i željno iščekujući novu igru.
Devojka se zvala Lara, saznao je to tek dve nedelje potom, kad je, uzdrhtala, izvinjavajući se privirila kroz njegova odškrinuta vrata kroz koja je mala kuja bila šmugnula unutra i smestila se odmah u njegovo krilo. Pozvao je da uđe, ona htede da odbije, ali se malenoj kuju izgleda ostajalo tu, nije htela iz muškarčevog krila, pa je i Lara ipak ušla i sela na ivicu fotelje.
Bila je uplašena, ili samo nepoverljiva, mislio je dok je zakuvavao kafu. Sitna, obučena u izbledele farmerke i istegljeni duks ipak nije mogla da sakrije lepotu tela, a kao da je to htela. Kratko ošišane kose, srcastog lica i velikih tamnih očiju koje je uglavnom skrivala gledajući negde u stranu, bila je vrlo lepa, to njegovom slikarskom oku nije moglo da promakne. Kao i njen nehaj s kojim se odnosila prema toj svojoj lepoti.
Nije slikar spadao u radoznale komšije ali je primetio da Laru niko ne posećuje. I uočio je da su njene predvečernje šetnje sa kujicom nekako kraće, tek bi joj nekoliko puta bacila loptu, gledala na sat i žurno se vraćala uz stepenice.
- Radim uveče uvek - rekla mu je jednom. - Pomažem nekim nesrećnim ljudima...
Kad joj je ponudio da, umesto nje, on uveče psa izvodi u duže šetnje,da ona ne bi žurila, prihvatila je, snebivajući se
Ponudu da mu bude model kategorično je odbila, a na njegov komentar da on može da njen portret napravi i po sećanju, samo je odmahnula.
- Kako hoćete - reče. - Ali imate toliko ovih lepih doteranih devojaka koje možete da slikate. Ja vam čak ne bih ni bila lepa slika...
Nije bila ubedljiva, znala je da njega ne može da prevari.
- Vi ste toliko lepi da vam nikakva šminka ne treba, to sigurno znate kad se nikad ne šminkate - začikivao je.
- Ne - uzdahnula je. - Ne šminkam se jer to onda ne bih bila ja. Bila bi to neka druga...
Malenu kuju slikar je osvojio, puštajući je da skakuće svuda po kući, vodeći je u duge šetnje, ne samo parkom nego i gradom, posle čega bi se, oboje umorni, vraćali u njegov stan odakle bi je, tek kasno uveče odvodio u Larin. Naučio je bio sve o psu, o gazdarici skoro ništa i to ga je intrigiralo, ali nije želeo da insistira, kako se ona opet ne bi uplašila i otuđila i oduzela mu pravo na prijateljstvo sa malim žutim stvorom.
Kad ga je jednog dana zamolila da pas prespava kod njega jer ona mora da otputuje do bolesne majke, prihvatio je s radošću. Znajući da se ona to veče neće vratiti, slikar je pošao u dužu šetnju sa Larinim psom. Zapravo, kako davno nije bio u centru grada, pomislio je da je to idealna prilika. Psić je bio poslušan, pa su neumorno hodali ulicama, uživali oboje zamičući kraj osvetljenih izloga i blještavih reklama.
Odjednom, pas zastade. Ukopa se najpre na mestu, gledajući preko ulice, nakrivi glavu, a onda mu se naglo istrže sa povoca i pojuri nekud preko. Na dozivanja i njegovu viku ne odreagova. Jureći između parkiranih automobila, dotrča do ulaza u maleni hotel i poče, lajući i mašući repom da skače oko lepe crvenokose žene, obučene u večernju haljinu. Žena zastade. Podiže načas ruke, zbunjena, a onda poče da se osvrće okolo.Muškarac koji ju je čekao u luksuznim kolima već je postajao nervozan. Slikar se trčuči približavao, pas je skakutao oko lepotice, cvileći. a ona krete rukom prema njemu, sagnu se načas,pa se trže naglo, uspravi se, uhvati za glavu, prođe prstima kroz dugu, crvenu kosu, ali se prsti zapletoše, vlasište se iskrivi celo napola, a ispod izviri kratka crna kosa.Žena čučnu, baci malenu tašnicu na pločnik, drugom rukom smače periku, zaplaka. Kad je prišao, slikar ugleda lice lepo, prekriveno teškom šminkom koja se razlivala od suza koje je maleni pas lizao, srećan. Ona podiže glavu. Reče:
- Sad znate zašto se ne šminkam. Ne bih to bila ja. Nisam to ja. Nisam ovo ja. Oprostite...
Muškarac u kolima dade gas i automobila nestade.
Na pločniku ležala je bačena vlasulja i malena damska tašna iz koje beše ispao svežanj novca. Pas je i dalje veselo skakao. Slikar se saže, pomože mladoj ženi da ustasne. Reče:
- Idemo kući, Lara.