недеља, 20. септембар 2009.

ZABLUDA



Kažu
Tuga s vremenom prođe
Ili umine utrne
Lažu
Moja hranjena samoćom
Pojena bolom
Raste i buja
U okove očaja baca
Pa bih da kriknem
Viknem
A snage nemam
Tek lelujam
Među smehom i nerazumom
Onih što još udvoje
Hode drumom

4 коментара:

  1. Da, mora ponekad...Taman pomislim prošlo je, a ono stisne...

    ОдговориИзбриши
  2. Tuga je izgleda sastavni deo naših života, stoga ne znam ni sama kako živeti sa njom i nositi se sa njom....Kad mi dođu moje bube sve u meni damara i klapara od suza, koje ne mogu sakriti...

    ОдговориИзбриши
  3. A meni najteže kad ne mogu ni da zaplačem... Onda napišem pesmu i "urnišem" moje verne čitaoce!

    ОдговориИзбриши