Dlan preoran
brazdama crnim
U njih se kao strah
uvukla zemlja
Ona što je ore
plodi gnoji
i moli je da rodi
Ona što ga je dala
Ona u kojoj raku kopa
sebi
Zalud kamenom dlan čisti
Zna
U krvi je ona
Struji venama
Daje mu i uzima
moćna tvoriteljka
Sve dok ne uzme
i njega
Todora Škoro
Prah prahu...
ОдговориИзбришиDa, a ja opet o tome...
ОдговориИзбришиУ пјесми, кад опет забодеш нокте у јастук затруби нека прошлост и завуче те у носталгију и песимизам. Тако отприлике , ја разумијем ове стихове, који не откривају баш у потпуности твоје лице, јер иначе те знам веселу и раздрагану, опет преко стихова и писанија. Можда недовољно познавање !.
ОдговориИзбришиАли u једно сам сигуран , да пишеш одличну поезију.
Dragi Pesa, u svakom od nas je i Dr Džekil i Mr Hajd, pa i u meni. U pravu si, da sam i vedra i poletna, ali i mračna, tegobna. Da li si u pravu kad kažeš da pišem dobru poeziju, ne znam, volela bih da jesi.
ОдговориИзбришиSrdačan pozdrav!
Golema je muka paorska...
ОдговориИзбришиDa, ali i sreća je velika, dok zemlja daje, rodi, gazi se po njoj...Sve donde dok ne dpođe vreme da se pod nju ode.
ОдговориИзбриши