DIJALOG O LJUBAVI

- Zašto si tužna, mila?
- Nisam, zbunjena sam. Mislila sam da si pronicljiviji.
- Oprosti. Kaži šta te zbunjuje.
- Juče mi je umrla baka koju sam najviše na svetu volela, a ja je volim i danas. Koga ja to sad volim kad nje više nema?
- Ljubav ne umire. Uvek ćeš voleti svoju baku.
- A sad još i više... Je l' znaš?
- Kako?
- Više ne može da me ljuti, da me grdi, da mi brani da se verem na trešnju.
- A ljutila te je?
- Jeste. I bila sam mnogo tužna kad me naljuti.
- Sad više nisi ljuta na nju?
- Sad nisam ljuta za sve ono za šta sam nekad bila...Zašto?
- Zato što si joj oprostila.
- I nikad više neće da me naljuti?
- Neće.
- Ni da me grdi?
- Ni da te grdi.
- Ni da mi isplete šarene čarapice?
- Ni to.
- Onda to više nije moja baka! Koga ću ja to onda da volim?
- Uspomenu, mila, na svoju baku. Sećanje na nju.
- To je tužno.
- Šta je tužno?
- Što ću uspomenu da volim više nego što volim baku. A obećao si da ljubav ne umire. Je l' vidiš sad da je ona moja umrla, ovo je neka druga, veća. Ja moju baku nisam ovako volela.
- Već sam ti rekao da si joj oprostila pa je sad voliš više.
- Ja sam, znači, kriva?
- Zašto?
- Što nisam moju baku volela volela više, što je nisam volela kao sad.
- Volela si je dovoljno, ne sekiraj se.
- Nisam, jer je nisam volela kao sad. Vidiš da nije bilo dovoljno, bilo je malo, sad znam. I kako će moja baka znati da je sad volim više, kako da joj objasnim da je nisam dovoljno volela, kako da ne budem tužna zbog toga?
- Znači ipak si tužna, a ne samo zbunjena?
- Naravno da sam tužna.
- I to je u redu, ne sekiraj se.
- Onda je, znači, smrt bolja?
- Kako - bolja?
- Lepo. Ako je posle smrti moja baka bolja jer ne može više da me grdi, ljuti i žalosti, i ako posle te smrti ja volim više, onda je smrt dobra. Zato što zbog nje svi postaju bolji - i oni kojih više nema, i mi koji ostajemo...
- To je odrastanje, draga.
- Ali ja neću da odrastem!
- Zašto?
- Zato što tamo ima mnogo laži!
- Slažem se. Ali otkud ti to već znaš? Da li mi je promaklo, ili si ti već u trenu odrasla?
- U trenu se i odraste, vi, naivni, odrasli! Ne znam da li sam i ja odrasla u trenu, u onom kad je moja baka umrla, ali mi od tada u duši nije isto. Sve se uskomešalo, promenilo. Moja baka više nije moja baka, ni moje ljubavi, ljutnje, ni radosti nisu iste. A kad se sve odjednom promeni, onda je nešto bila laž. Ili ono pre, ili ovo sad...Neću, neću da odrastem...Bolje je bilo pre...
- Ne žalosti se. I ne opiri. Biće i ovako dobro.
- Neće. Kaži mi zašto je uvek bilo bolje pre. Svi stariji to govore.
- Zato što zaboravimo ružno, pa nam u sećanju ostane samo lepo i to onda bude bolje, bolje nego pre.
- Zaboravio si da sam ti rekla da je meni stvarno bilo bolje pre, dok me je baka grdila, i svašta mi branila. I dok sam je manje volela, i dok sam bila zla devojčica...
- Ali je baka bila tu.
- Jeste.
- A sad je nema.
- Nema je. I to boli jako. Kako će meni da bude bolje kad nje nema i nikad je više neće biti?
- Biće ti bolje kad prođe vreme.
- Hoću li je ja tad, kad prođe vreme, zaboraviti?
- Nećeš. Samo ćeš joj oprostiti.
- Što me je ostavila?
- Što te je ostavila.
- Znao si da sam ljuta na nju zbog toga?
- Jesam.
- A zna to i ona tamo negde?
- Zna.
- I je l' u redu što sam ljuta?
- Jeste.
- I neće Bog na mene da se ljuti zbog toga?
- Neće, jer Bog je ljubav. Velika, neprekidna, večna.
- Ovakva kao što ja volim svoju baku ili uspomenu na nju?
- Baš takva.
- Onda ću ja samo tako da volim! Kako da to naučim?
- Nemoj nikad da odrasteš. Eto kako.
- Pobedila sam te, znači?
- Jesi, mudrice. Ljubavlju. A vrhunska mudrost je ljubav.

Todora Škoro