Gazila je nečujno
kao po oblaku
a planetu pomerala
Okretala za sobom
sve oči
Mirisom ih opijala
Dražila prkosom
u izvijenoj obrvi
Birala da bude neshvaćena
I voljena i omražena
godinama
koje su se odbijale od nje
stareći neka druga lica
obična
Tek na pragu nemoći
pred koji je stupila sama
zabole je zavist
prema tuđim borama
u kojima poznade
svagdanji život
koga se odricala
Todora Škoro
Неће ми замјерити Миро што ћу узети његов пронађени напис на једном мрамору.Мислим да умјесто коментара ово таман одговара уз дивну пјесму, могу рећи жалопојку.
ОдговориИзбришиСа мрамора.
''А се лежи Аста, Богчина Злоушића кшћи, а не лежи ми се. Како бих радо сад пред ветче с тебом кројз ливаде пројшетала и онај полјубац што си иско, а не добио, ти дала. Па да и небо пукне. не би ми било жал, ...ни стид. Намјерниче не тичи ми кам, нек они који нетчине утчине тшто ја не утчиних, јер ја тек сад знам како душу перже неиспуњена давања. 1422. љета кад се радоваше сретни, а ја змрех.''
Divno, Pesa, baš ide uz ovu pesmu. Ženski prkos dpk mledosti i lepote ima, i žal kad je već kasno...
ОдговориИзбришисве се то добро уклопило, а горе наведени "камени запис" је сигурно и најбољи коментар овој пјесми...
ОдговориИзбришиHvala, dragi Miro!
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиI bore su ogledalo duše i one imaju što šta za reći...samo se treba u njih zagledati...
ОдговориИзбришиUvek bore imaju mnogo da kažu. Ali pričaju različite priče sa raznih lica...
ОдговориИзбриши