недеља, 04. октобар 2009.

NANA




Svi su je zvali Nana.Bila je duša te sive oronule zgrade u centru što je, nekako neobjašnjivo, od ulaza do mansarde na trećem spratu mirisala na memlu. Izvesno, bila je ta građevina nekada i nova, suva, lepa a ne siva, ali u njoj više nikoga nije bilo ko bi o tim boljim danima mogao da svedoči. Osim Nane, a ona o tome nije govorila. Nije želela da se vraća u prošlost, u tu daleku lepu prošlost, kad je zgrada imala sjaj, a ona bila mlada. Niko se nije sećao ni da je Nana ikad bila mlada. Jednostavno, ona je uvek bila Nana.
Sede, jako zategnute kose u punđu koju je uvek krila ispod ljubičaste čojane ili satenske toke, ukrašene biserima, i obučena u libade širokih mekanih rukava ukrašeno najsitnijim vezom, Nana je,tako obučena, podsećala na one stare požutele slike iz nekih davnih vremena. Tek poneki posetilac, videvši je prvi put, bio bi iznenađen takvom pojavom, ali bi se svi brzo navikavali na njen izgled. Nije Nana marila za nova pravila oblačenja. Imala je svoja, i tako je, ljuljajući na krilu brojne generacije, učinila da im sećanje na detinjstvo bude lepo, ukrašeno izvezenim cvećem i zlatnim srmenim pticama na kadifenoj odeći.
Davno, baš davno, ispričao je samo jednom komšija, kujundžija Mita, živela je Nana na prvom spratu, u najprostranijem stanu, najluksuznijem, u brojnoj porodici vlasnika cele zgrade, Hadži-Nikolića. Da li je bila kćer, snaja, ili tek služavka u domu uglednih bogataša, niko nije znao. Ni Mita. Tek, došlo je neko čudno vreme. Brojna familija Hadži-Nikoliča se iselila, sa nekoliko kofera, a iz tog bogatog stana su danima potom neki bahati ljudi iznosili slike, kristalne lustere, escajge. Zaposeli su prostrani stan, a tu na dvorištu, bojili masnom plavom ili zelenom farbom neobarok stolice i komode. Nekoliko godina potom zamenila ih je porodica inženjera, pa je stan podeljen na pola, a u obe te polovine doselile su se porodice profesora obližnje gimnazije. O bivšim vlasnicima šapatom se jedno vreme govorilo, da su prognani, ubijeni, zarobljeni. Pa se na njih zaboravilo.
Nana je ostala u zgradi, ali su je smestili u nastojnički stan u prizemlju koji je skromno uredila, sklonivši na tavan par svećnjaka od srebra i violinu koju su joj doneli iz bivšeg stana. Godinama je Nana čuvala svu decu iz komšiluka. Prve reči i prve korake svi su savladavali uz Nanu, strpljivu, vedru, uvek osmehnutu. Deca su rasla, ženila se, udavala, dobijala svoju decu, ali Nana kao da nije starila.
- Pustite decu da žive. Sad je neko drugo vreme, drugi običaji - umela je da kaže roditeljima koji nikako nisu mogli da razumeju kako to da njihova deca kreću u provod u vreme kad su oni, dok su bili mladi, morali da budu već kod kuće.
Postiđeni, ili bar začuđeni, bili bi otac i mati, ne shavtajući kako to da oni nisu mogli da razumeju duh vremena, a Nana to jeste. I zaista je Nana razumela sve mladalačke ludorije, bivala im jatak, zaverenički učestvovala u svim njihovim podvalama, sitnim, bezazlenim. Nani se zato mogla reći svaka tajna. I govorili su joj svi sve svoje i najintimnije želje, snove, maštanja. Osmehnuta, znala je Nana kad treba da odobravajući klimne glavom, kad saučesnički da stisne ruku, kad da se blago namršti upozoravajući na opasnost. Bila je najbolji prijatelj svih. A niko o njoj nije znao skoro ništa.
Ipak, znale su sve mame iz zgrade da prvim utorkom u mesecu ne mogu da računaju na Naninu pomoć u čuvanju dece. Tim danima Nane nije bilo u kuči. Valjda još u zoru nekud bi odlazila, a vraćala se u suton, jedini put bez onog svog osmeha, nego nekako voštanog lica, utrnulog, sa tragovima sasušenih suza na svelim obrazima. Zaklimali bi svi nemo kad bi je sretali, čak joj ni deca ne bi trčala tad u susret, nego su je propuštala tiho do njenih vrata u prizemlju, iza kojih se zaključavala, ne paleći svetlo, nego dugo sedeći kraj prozora u mraku.
A već sledećeg jutra sve bi bilo po starom. Miris Naninih krofni širio se memljivim hodnikom i prodirao napolje, na dvorište, mameći dečurliju pred njena vrata koja je otvarala i puštala ih unutra.
Tog majskog utorka, prvog u mesecu, međutim, sve je bilo drukčije. Davno je pao mrak, a Nane nije bilo da se vrati. Žaluzine na njenim prozorima bile su sklopljene, a noćurak posađen u stare lonce okačene s obe strane, davno je već otvorio svoje latice, a nje još nije bilo.
Čak i deca, ona najmlađa, izvirivala su kroz škripavu kapiju, iščekujuči.
- Ivane, vidi je l' stigla Nana - vikala je sa mansarde svome sinu dole grlata komšinica.
- Nije, nije.
- Kako nije? Ma nemoguće.
- Eto, nije.
U brizi i zebnji usnula je siva memljiva zgrada tu noć, zalud pogledajući na sklopljene žaluzine. Nisu se otvorile ni do jutra. Ni miris krofni nije se pojavio iz Naninog malog nastojničkog stana.
- Hej, otključana su joj vrata! - povikao je oko podne sedmogodišnji obešenjak sa drugog sprata. - Nana je tu! Tu je...
Svi su se brzo sjatili. Stariji uđoše, nekako po dogovoru sklonivši decu napolje u dvorište.
Kad su otvorili žaluzine, obasjalo je majsko sunce Nanin sedi, tužni lik na otomanu. Bila je mirna, kao da spava. Bila je mrtva, a u rukama je držala raširen papir, pismo.Kad su ga izvukli iz njene stisnute šake, pročitali su da to psihijatrijska ustanova, ona smeštena na obodu grada, obaveštava gospođu Milenu Hadži-Nikolić da je njen suprug, njihov dugogodišnji štićenik preminuo i mole je da dođe da preuzme njegove lične stvari.
Na krstu.ispod slavnog prezimena, i njenog imena, pisalo je - Nana. Uplakane, komšinice su zamesile taj dan, za dušu, vanglu krofni koje su narasle, žute, velike, mirisale kao i Nanine, ali su jedino zastajale u grlu.
Otuda sve stanare u toj sivoj memljivoj zgradi zovu "Nanina deca", otuda se i krofne, koje se u celom svetu zovu krofne, ovde zovu "Nanin kolač". Otuda se i svaki prvi utorak u mesecu zove "Nanin dan"... Na taj dan bar nekoliko komšinica obiđe njen grob, gde počiva kraj svog Jovana Haži-Nikoliča, čiji se um, onda davno, pomračio kad su mu oduzeli ceo imetak, celu tu sivu, memljivu zgradu. Naninu zgradu.

2 коментара:

  1. Osećaj tuge a istovremeno i neke divne topline obuzeo mi je dušu.

    ОдговориИзбриши
  2. Da, taklvi osećaji uvek prate sećanje na neku "nanu", a svi smo je u detinjstvu imali...

    ОдговориИзбриши