KUĆA ZA LJUBAV

Kad sam se trgnuo iz sna plaža je bila skoro pusta.
"Bože", pomislio sam, "ljudi baš ne umeju da uživaju. Propuste uvek najlepše. Zalazak sunca".
Otvorih oči i dalje ležeći na udobnom pesku, videh nebo koje se rumenelo i, činilo se, vidno poprimalo bordo, pa onu indigoplavu boju koja lagano najavljuje noć. Zažmurih opet.
- Šta si to napravila? - začuh, kroz šum talasa koji se pojačavao, glasić na par koraka od sebe.
- Kuću za ljubav - reče drugi, za ton piskaviji.
Nisu mogli imati više od pet ili šest godina, cenio sam.
- I ja, zamisli! - reče dečak.
- Ali tvoja je velika - negodovala je ona.
- Kuća za ljubav i treba da bude velika, jer je i ljubav velika stvar...
- Ne treba! - odvrati ona bespogovorno.
Virnuh jednim okom i videh ih, zaigrane u pesku. Nju, plavokosu, nagnutu nad nekom tvorevinom od peska, majušnom, koju je nežno gladila i gledala s ljubavlju. I njega, par godina starijeg koji je, ponosan, skoro muški samouveren, klečao kraj pravog dvorca od peska. Tako malen, a tako vešt, začudio sam se.
Nisam pokazao da sam budan, da ih ne zbunim. Osluškivao sam i dalje. Ona se, posle kraćeg ćutanja oglasi:
- Tvoja kuća za ljubav je ogromna, u njoj će ljubav da se izgubi, da zaluta. I njih dvoje će se tako retko sretati u njoj.
On je ćutao. Očito razmišljao o primedbi na koju zaista nije mogao da nađe pravi odgovor. A onda slavodobitno uzviknu:
- Ali tvoja malena kuća za ljubav nema vrata! Kako si to mogla da zaboraviš?!
- Ne budi glup! Kući za ljubav i ne trebaju vrata. Ali odrasli to ne znaju i zato pate...
- Zbog vrata?! - začudio se. - Kako?
- Lepo. Kad kuća za ljubav ne bi imala vrata, mama ne bi mogla da treska njima kad je ljuta. Tata ne bi mogao, kad je besan, da mami pokazuje vrata, govoreći joj da treba da ode. Ili ne bi mogao da se zatvori vratima u svoju radnu sobu, dok mama, zatvorena u kuhinji, plače. I, najzad, kad ne bi bilo ulaznih vrata, onda nijedno od njih ne bi moglo da kroz njih izađe i da se možda ne vrati nikad više, a ja se toga tako bojim...Eto!
Zadrhtao sam. Prisetio se svih treskanja vratima, zatvorenih svako iza svojih vrtata u našoj velikoj kući. I truda, nas oboje, da naša mezimica Ana to ne oseti. Shvatih da je osećala, uvek, kao i ove dve malene glavice zaigrane u pesku koje su mi, i ne znajući,otkrile najveću opasnost za gubljenje ljubavi. A to su bila sva ta prokleta vrata!
Odlučih da krenem prema hotelu kad on, sležući ramenima, odgovori:
- U pravu si. Tvoja kuća je lepša. To ja prava kuća za ljubav.
U hotelskoj sobi zatekao sam ih kako na krevetu igraju "čoveče ne ljuti se". Bacio sam se među njih dve, srušivši im figurice, i rekao:
- Devojke, imam ideju! Posle letovanja prodaćemo našu veliku kuću. Ne treba nam tolika. Kupićemo za nas malecku kućicu. Imaće i mali vrt pun cveća...A da, i neće imati vrata. Nijedna!
Supruga se samo nasmejala, mašući glavom. Reče:
- Luđi si od deteta.
Ana, blistavog pogleda, raširi ruke, zagrli me.
- Tatice, tatice dragi! To je divno! Bićemo svi u jednoj sobi...I niko neće moći nikad da ode...
To veče zaspali smo svo troje, zagrljeni, u tom velikom krevetu. Ne sećam se kad smo to poslednji put radili.

Todora Škoro