DRAMA U JEDNOJ SLICI. DOGAĐA SE U VREME ODRASTANJA, STARENJA ILI ROĐENJA, SVEJEDNO. ILI VAN VREMENA. NA NAJNEOČEKIVANIJEM MESTU, U SVESTI.
LICA:
TREZVENA, povijena, vidno umorna, u crnim pohabanim cipelama
SANJALICA, ogrnuta belim plaštom, sa krilima iskrzanim od dugog letenja
SCENA JE TAMNA, OSVETLJENE SU SAMO NJIH DVE, NA SUPROTNIM KRAJEVIMA POZORNICE, ZABEZEKNUTIH IZRAZA LICA
TREZVENA (unezvereno): Ko si ti? Šta hoćeš?
SANJALICA (umirujućim glasom): Ne boj se, to sam ja, tvoja sestra.
TREZVENA (zbunjeno): Sestra, ja nemam sestru. Niko nema sestru...Vidiš li kako je ovde pusto i prazno, niko nikoga nema...
ZA TRENUTAK OKLEVA, A ONDA LJUTITO NASTAVLJA: - I nisi mi rekla šta tražiš u mom životu? Šta hoćeš?
SANJALICA: To ću ti reći posle.
TREZVENA. Posle čega?
SANJALICA: Posle zagrljaja. Zagrli me, sestrice!
TREZVENA: Ti si luda! Šta će meni tvoj zagrljaj?!
SANJALICA: Treba ti. Pohabale su ti se cipele...
TREZVENA: Kakve to veze ima?
SANJALICA: Ima. Ne možeš više bezbedno da hodaš, trebaju ti moja krila.
TREZVENA: Možda je to i istina, ali, kako vidim, tvoja krila su se iskrzala, istrošila, pa si aterirala na zemlju. Šta bih ja s takvim krilima? A i ne umem da letim!
SANJALICA: Naučiću te ja. Ako išta na svetu znam, to je da letim. Samo, moraš da mi ispuniš jednu želju. Pozajmi mi svoje cipele. Želim da bar jednom osetim kako je to čvrsto stajati na zemlji. Hoćeš li?
TREZVENA: Rado, sestrice, ali su njihovi đonovi probijeni. Neće ti biti zadovoljstvo stajati u njima. Ni meni koja jedino od svega na svetu znam da čvrsto hodim tlom, to više nije zadovoljstvo, a tek tebi, tako nežnoj...
SANJALICA: Baš tužno...
TREZVENA: Da, tužno je.
SANJALICA: I, šta ćemo da radimo?
TREZVENA (0djednom obasjanog lica) Da se sećamo! I da maštamo! Počni prva ti. Pričaj mi kako je bilo leteti, dodirivati oblake, gledati na nas sićušne odozgo. Pričaj, pričaj...
SANJALICA: Nisi ti zalud Trezvena. To jedino još i možemo da radimo. Hajde da sednemo pa da ti pričam.Znaš, otkriću ti tajnu: život je let, ceo život je let, ali ti to nisi znala...
SEDAJU OBE. TREZVENA IZUVA SVOJE CIPELE I DODAJE JEDNU PO JEDNU SANJALICI KOJA IH OBUVA. IZ POZADINE SE ČUJE BOLERO. DVE PRILIKE SE GRLE JAKO, BELA KRILA SE LAGANO TOPE, OTPADAJU, A CRNE POHABANE CIPELE SE VOLŠEBNO PRETVARAJU U DIVNE CRVENE ČIZME OD SEDAM MILJA... DVE ZAGRLJENE PRILKE SE STAPAJU, POSTAJU JEDNA... KAKO ĆE TO DA IZVEDE OSTAJE NA VOLJU I NA MUKU REDITELJU. MOJ POSAO SE OVDE ZAVRŠAVA.ZAVESA SE LAGANO SPUŠTA.
KRAJ
OSMISLILA I IGRALA SE. Todora Škoro
Lepo se igraš. Uživala u igrokazu ...Nije li tako i u stvarnosti: svako od nas nosi svoju Trezvenu i Sanjalačku. Ponekad Trezvenoj zatrebaju krila, a Sanjalici cipelice. Mislim da ne trebaju da se spajaju, neka ih razdvojene. Ako baš moraju da se spajaju,ne treba im boljeg reditelja od Života. On sve uredi, i kad treba i kad ne treba.
ОдговориИзбришиHvala, draga. Znam i ja da je bolje da se ne sretnu, ali se ja upravo osećam da su se u meni srele, i to baš ovakve, skoro pa poražene, dok se nisam dosetila da im za spas dodelim crvene ćizmme od sedam milja. U njima su na zemlji, a kao da lete...
ОдговориИзбришиHodanje na krilima mašte - sjajno!
ОдговориИзбришиTo je valjda jedino što nam niko, osim sudbine, i to tek kad nam sklopi oči - ne može oduzeti. Krila mašte!
ОдговориИзбришиI da ponovim reči večitog dečaka Mike Antića svima koji ni to ne umeju: "Marš iz našeg sokaka kad ne umeš da maštaš!"
Vrlo zanimljiv tekst. Originalna forma.
ОдговориИзбришиČitam komentare i u potpunosti se slažem sa "emo_serpica". Neka ih razdvojene!
Malo sam se poigrala, ali i dalje pesme i priče ostaju moj izbor. Hvala na čitanju!
ОдговориИзбришиPredivno,kada sam bila mladja,bila sam veliki sanjar,sada sam više trezvena.Valjda to šivot tako uredi kada dodju deca..
ОдговориИзбришиDa, onda sanjaš njihove snove...To je valjda normalno. Drago mi je da si svratila, očekujem s nestrpljenjem tvoje nove recepte!
ОдговориИзбриши