KOD PRINCEZINE CIPELE

Čika-Kosta sa Čubure bio je najbolji obućar u gradu. U kućerku, ćeramidom pokrivenom koji se, sam Bog zna kako, ugnjezdio između dve otmene petospratnice, ili su ga one, niknuvši kasnije, stisle između sebe, bila je njegova radnja.
On sitan, okretan, jedva da je nadvisivao tezgu koju je stalno glancao jelenskom kožom. Iznad ulaza stajao je natpis "Pepeljuga", tako se radnja zvala. A u izlogu bila je jedino lakovana, boje slonove kosti, prava princezina cipela, kleo se čika-Kosta, i svi mu verovali. Sva Čubura je tu priču znala. Slušala bi je svaka mušterija svaki put kad dođe, dok bi on pristavljao kafu i ratluk. Bez toga se iz njegove radnje nije moglo izići. I pričao bi tada, zanesen, o predratnim danima, o Londonu, o njegovom radu u Kraljevstvu, i o neopisivoj sreći koja ga je zadesila jednom da princeza proba par njegovih najboljih cipela i za njih se odluči.
- Bile su to najlepše cipele koje sam u životu napravio - govorio je zanesen.
O cipeli u izlogu su svi samo nagađali, verujući da je to princezina stara cipela, niko se nije pitao šta je s drugom, nije ni bilo važno. Jednostavno, to mesto, taj dućan oduvek je bio poznat kao "princezina cipela".
Ono što je još izdvajalo čika-Kostu od drugih obućara u varoši bilo je to što je on donetim cipelama umeo da udahne neki novi život, lepotu toliku da ih njihov vlasnik ne bi u prvi mah prepoznavao kad po njih dođe. Kod njega kao da su sve te stare, pohabane cipele postajale princezine. Kojom magijom je to uspevao, niko nije znao. Samo, sa svakim parom oštećenih cipela postupao je nekako nežno, gladio ih, dugo zagledao, a onda bi ohrabrujuće i nepokolebljivo izgovarao:
- Još ćete vi, lepe moje, onoliko sveta videti i kaldrme preći - obraćao se cipelama.
Vlasnik njihov ostajao bi zbunjen, a na molbe da ih samo okrpi ili zameni štiklu, čika-Kosta se nije obazirao. Svakoj cipeli kao da je radio "generalku". Kad bi je popravio,pažljivo bi ofarbao izbledele rubove i špiceve, a onda uglancao da se u njima moglo ogledati. A naplatio bi samo ono što se od njega tražilo da popravi.
Takav je bio čika-Kosta.
Godine su se nizale, vremena se menjala, a on, tužan, stojeći ispred svog dućana, gledao hiljade nogu koje promiču u nekim jeftinim cipelama, donetim sa najdaljeg istoka, koje ni prvu kišu ne bi izdržale. Takve niko nije donosio na popravku. Jednostavno su kupovane druge. Tek ponekad, retko, video bi kako iz luksuznih kola izlaze neke noge u skupim dobrim, baš dobrim sjajnim cipelama,čiji bi vlasnici, u odelima i akten-tašnama brzo nekud nestajali. Ali, ni takvi nisu bili njegove mušterije. Oni bi te svoje skupocene cipele zamenjivali još skupljim a da se ove još nisu ni pohabale.
Ostale su ćika-Kosti tek malobrojne otmene gospođe čije bi dobre stare cipele vraćao u život po ko zna koliko puta. Sve dok bi u njima, sedim i dostojanstvenim bilo života, dok se ne bi ugasile, a njihov život on nije umeo da produži...
Ipak, tačan u minut, dolazio je svakog dana u svoju naherenu radnju, glancao izlog i princezinu cipelu u njoj. Jednog dana, nekoliko njih mladih. skoro golobradih, u odelima i onakvim skupim sjajnim cipelama kročiše mu u radnju. Skoro da ih je izbacio. Kafu koju je bio pristavio popio je sam, njih je zamolio da odu. Dugo je nalakćen na tezgu razmišljao.
- Investitori. Preduzimači. Bogataši...- mrmljao je tiho. - Misle da je sve na prodaju. E, pa nije. Pepeljuga nije!
Odbio je toga dana glatko začuđene, užurbane momke koji su mu ponudili mnogo para za njegov kućerak. Da ga rasture, zbrišu i na tom mestu podignu petospratnu, verovatno staklenu građevinu koja bi bila banka.
- Neću - reče tiho.
Ponudiše mu više.
- Niste me čuli? - upita ih. - Rekao sam da neću da prodajem.
Jedan od njih obavi tihi brzi razgovor preko sjajnog mobilnog telefona, okrete se i reče:
- Recite cifru. Gazda kaže da vam damo koliko tražite.
Gledao ih je sažaljivo.
- Pozdravite gazdu. I kažite mu da me zaboravi. I mene i "Pepeljugu".
O tom događaju nije, kao o princezinoj cipeli čika-Kosta pričao Čuburcima, pa ipak su svi sve doznali. Jedni su mu se zbog toga divili, drugi ga žalili, ali su svi, zamičući kraj radnje gledali u nju kao da je vide poslednji put, pitajući se kad će, umesto ćeramide na njoj, kao i svugde po gradu, da nikne neki moderni visoki krov.
I nikao je! Na zlokobno crnoj zgradi, svoj od stakla na kojoj je pisalo "Italiano".
Dva meseca posle one nemile posete ugasio se čika-Kosta tiho, a nemilosrdni buldožeri su, dok se njegova duša još čestito nije ni smirila, zabrujali, rušeći i mrveći ćeramidu pod sobom. Princezina sjajna cipela ostala je negde ispod šuta. Sinovi Kostini nisu odoleli dobroj ponudi mladih bogatih u sjanim cipelama. Prodali su dućan. Sada se tu, na četiri sprata, prodaju, kažu, najbolje cipele u gradu, vrhunske, blještave. Samo, sve one nekao liče. I imaće samo jedan život. Nema čika-Koste da im podari drugi.
Ipak, nije se moglo sve zatrti. Naziv "Italiano" je samo na velikoj reklami. U gradu, svi taj centar najkvalitetnije obuće i dalje zovu "Kod princezine cipele".