Zorica Sentić Zo. Žena čije ruke mogu da obuhvate svet.Osmeha širokog iz koga se izliva duša, ona koja bi sve da usreći, da niko tužan ne ostane.Stiha lakog, a dubokog, i oblikom, i značenjem.Pesnikinja do srži. I čovek, još i više...
Rođena u... nije ni važno gde, njen je ionako ceo svet, ali je ona, Zo, ipak naša. Poželela da se iz Francuske koja ju je decenijama gradila, ali joj nije oduzela dušu - vrati nama, vrati Srbiji, onoj najudaljenijoj, najnapaćenijoj, onoj koja je Pariz i London samo na slikama ponekad viđala. Poletna, čovekoljubiva, pravdoljubiva i iznad svega nesebična, ova sluškinja lepe reči i lepih osećanja Srbijom je zastrujala kao topao vetar, noseći i sprovodeći ideju koje se nisu dosetili, niti je pokrenuli ni oni čiji bi to posao bio.
"Darujmo lepu reč" je akcija kojom Zorica Sentić želi da usreći one koji, ma gde bili, treba i moraju da budu srećni - decu.Da im omogući da makar kroz knjigu, i najpre kroz knjigu,maštom odlete daleko, upoznaju mnoge predele i ljude,nauče lepe reči, lepa osećanja, da čitajući postanu i ostanu dobri ljudi. Kao da joj je to jedanaesta Božija zapovest istrajava Zo u tome da i najudaljenije selo u Srbiji dobije biblioteku. Zahteva ili moli, ponizno traži ili samo nagoveštava, svima koji to mogu da knjigom, onom koja im je višak u kućnoj biblioteci, koju mogu da daruju, pomognu ovoj humanoj akciji.
Neobičan je zato, skoro jedinstven štand "Darujmo lepu reč" na galeriji između hale jedan i četiri na Beogradskom sajmu knjiga. Na njemu se knjige mogu kupiti, ali se tu knjige i donose i ostavljaju.Za sve one koji nemaju, od onih koji imaju.Nije teško, nije preskupo. Nije veliko odricanje, a sreća onih koji će tim knjigama biti darivani je nemerljiva.
Akciji su se priključili mnogi uglednici, ali i obični ljudi, koji nikako nisu obični, divni su jer, vođeni dušom, koja u ovo strašno vreme preti da utrne i zagubi se u svakom od nas. Ne dajmo joj da se zagubi. Krenimo akcijom plemenite Zo.Ulepšajmo drugima život, a sebi bar jedan dan plemenitošću koja ne košta mnogo
Pokažimo da je to što, kroz istoriju, pa i danas, Srbija nije umela da blagonaklono gleda na svoje posebne kćeri i sinove - samo slučajnost! Zorica Sentić Zo jeste posebna, takva je rođena, bila i biće uvek. Njoj ova akcija nije potrebna da tu svoju posebnost uveća.Ova akcija je na korist samo onima, glednima lepe reči, u najudaljenijim predelima Srbije, koje će Zorica, poput siročadi, kao prava majka - nahraniti... Mojom, tvojom, našom knjigom koja, pročitana, stoji zaludna na polici.
A knjiga je da se čita. Darujmo je, zato.
Todora Škoro
pisac
Контактирао сам једно вријеме са Зорицом Сентић. Враћање у домовину је њена жеља, али и превелики осјећај за покретање малих акција, које ето много значе.
ОдговориИзбришиСамо чудни смо ми људи, неко из дијаспоре треба да нам каже како треба да радимо. Уосталом да је такву акцију направила Тодора Шкоро , она не би имала одјека, јер Боже мој, није из Париза.
Зорица пише добру поезију, али је ми не можемо пратити, техником и свим другим,а имам осјећај да она то неће или не може да рзумије.
Поздрав за Зорицу и Тодору, лијепо би било да и Зорица се одужи неким својим освртом о теби Тодора.
Ваш Савко из Дервенте.
Eto kako je svet mali! Verujem da ste donekle u pravu za akcije kad ih sprovode ljudi iz dijaspore. Ali, nije ni važno, ideja je dobra, želim joj da uspe, nije važno ko je sprovodi. A Zorica malo toga može da učini u smislu pisanja osvrta o meni, jer joj je znanje srpskog daleko od dobrog. Jedino ako bude poželela da to na francuskom uradi. Ali, ni to nije važno. Reći će neki drugi ljudi šta o mojoj knjizi misle. Vama hvala na čitanju, a Zorici ću svakako preneti za Vaše javljanje.
ОдговориИзбришиPozdrav, dragi Savko!
Драги Савко,
ОдговориИзбришипонекад се и добри људи не разумију а разлог је најчешће у одгоју и приступу... Наша омладина рођена у иностранству (не сва), живи у малим Србским заједницама гдје је атмосфера веома присна и породична, гдје је узајамна помоћ и разумијевање исписано великим словима. Они једноставно нису у стању да схвате, да тамо гдје су Срби бројни, ништа се или веома мало ради на заједничкој добробити...
А што се Париза тиче...нису криви Срби Парижани, него Срби „помодари“ - одвајкада је у нашем народу устаљено мишљење, да је све што долази из иностранства боље од домаћег, чак је и генетски манипулисана тиква „љепша, боља и слађа“ од аутохтоне, природне, „кржљаве“, домаће...