ČAROBNJAK (jedna drukčija bajka)

Lebdeo je na svom čarobnom ćilimu, nasmejan, i govorio:
"O, kako je svet lep!"
Zvali su ga čudakom, budalom, detetom, ali - zagledani u njegove oči - videše u njima sebe lepe, plemenite, božanske i to ih zbuni.
"Kako?", pitale su se ubice, zavidljivci, lopovi. Očarani, tiskali su se u Čarobnjakove oči, svoje trljali stisnutim pesnicama, ne verujući. A opet, i opet, bili su divni u njegovim očima.
Počeše da ga slave poput Boga. Klicahu mu javno, tajno ga mrzeše, jer su u sliku u njegovim očima verovali samo dok su bili tu. Jedan naspram drugog, ubica i zavidljivac u očima onog drugog videše tek ubicu i zavidljivca. Ostaše pognuti i obojica opet pobegoše u Čarobnjakove oči u kojima su i dalje bili divni, ali su znali da je to laž. Zlo u njima je raslo, zavidljivac požele, a ubica čarobnjaku izvadi oba oka. Lopov ih ukrade, a kad kroz njih pogleda, vide samo tamu.
Slep, Čarobnjak je još jače vikao: "O, kako je svet lep!"
Iz njegove dve opustošene očne duplje niče po jedan cvet, a očajnici ga uzeše za ruke, raspeše ga na krst i isekoše mu jezik da više ne zbori. On otvori svoje krvave dlanove i na njih stade ceo svet, divan, božanski. Gavran sa njegovog levog ramena, i sova sa desnog, klicahu gomili:
- Zalud, zalud sve to, nesrećnici!
A, ovo je,ustvari, priča o maloj devojčici, oborenog pogleda, uplašeoj, samoj. Šćućurena ispod krsta na kome je izdisao raspeti Čarobnjak, drhtala je, šaputala:
- Lepota nema smisla...Lepota ubija... Lepoti se ne može naučiti... Lepota postaje zlo u očima onoga koji je nema...
Poslednji put obuhvatila je pogledom razularenu rulju zavidljivaca, lopova i ubica, videvši ih kao anđele, a onda je pustila da joj sova i gavran izvade oba oka i odnesu ih daleko, daleko...
Umireni, ubica i zavidljivac ponovo pogledaše jedan drugome u oči i odahnuše, spokojni.

Posvećeno mom Čarobnjaku,
Todora Škoro