STROGA MAJKA

Srele su se posle deset godina. Dve mlade žene krišom su se odmeravale ispijajući kapućino u senovitoj bašti "Miloševog konaka".
"Bože, kako je još uvek lepa i negovana", mislila je Prva.
"Malo je nervozna i oronula, ali je srećna. Blago njoj", mislila je Druga.
Oko starog hrasta igrala su se deca.
- Mamaaaaa... Uzeo je moju loptu. Kaži mu da mi je vrati...
- Vrati joj loptu, Stefane - naredila je Prva mlada žena.
"Ja bih se trudila da moja deca nikad, ili što kasnije nauče reč "moje", mislila je Druga mlada žena. Rekla je:
- Slatki su.
- Nisu. Uglavnom su bezobrazni. Svađaju se.
"Ja bih svoju decu učila da se vole, a ne da se svađaju", uverena je bila dok je gledala kako mala Ana čupa za kosu mlađeg Stefana. Ali je izgovorila:
- Tako rade valjda sva deca na svetu.
- Ne kao moja! Umeju da budu nepodnošljivi. Da me izlude. Pitam se da li ih uopšte volim kad na njih moram stalno da vičem. Raznežim se tek kad spavaju. Jedino tad ih mazim - pričala je Prva mlada žena Drugoj.
"Ja bih svoju decu mazila budnu, da znaju da ih volim, a ne kad spavaju", prebirala je mlada žena po mislima gledajući prijateljicu kako nervozno povlači dim cigarete, držeći je prstima čije su zanoktice bile izgrickane. Ona dugim, sjajnim noktima zatvori svoju zlatnu tabakeru.
- Možda si ih prerano dobila - uzdahnu. - Ali znaj da ona nisu tražila da se rode. Nisu oni krivi za tvoju prekinutu karijeru. Uostalom, deca su najveće blago...
"Šta ti znaš o tome?! Lako je tebi! Ti si uspešan pisac, tvoje ruke su negovane, ti nemaš podočnjake od nespavanja zbog nekakvih malih dečijih godina ili visoke temperature. Tvoj muž umesto tebe spremi ručak dok ti pišeš, čak te i ne prekida. A - ja?! Nemaš ti pojma kako je meni teško" - sve je ovo mislila da kaže, ali se ugrizla za usnu. Umesto toga, rekla je:
- A ne tako davno bile smo isto, mislile isto, istom se nadale...
Onda, dok su dočekujući zore u nekom od podstanarskih sobičaka, spremale ispite. Na isti su način tumačile Kamija, sa istom tugom recitovasle Jesenjina, u isti ih ponor bacao Selimovićev "Derviš..." Bile su kao jedno sve dok ih život nije razdvojio i dodelio im različitu sudbinu na kojoj su sada jedna drugoj zavidele.
"Njoj je bolje", mislila je Prva.
"Ona je srećnija", bila je uverena Druga.
A deca su se igrala oko starog hrasta. Nisu se više tukla. Dve plave kovrdžave glavice bile su nagnute nad slikovnicom, a maleni prstići su se preplitali pokazujući jedno drugome nešto na tim šarenim stranama.Obe su žene s nežnošću gledale u njih.
- U pravu si - reče Prva. - Oni su sav smisao ovoga sveta.
- Naravno - složi se Druga.
- Mada znam da često u odnosu sa njima grešim...
- Ne grešiš. ne boj se.
- Sve majke greše. Sa svojom decom. Tuđoj bi bile bolje majke.
- Nisam tako mislila...
- Jesi. Ti misliš da bi bila bolja majka. Da bi bila savršena. Takve ne postoje. Videćeš kad ih budeš imala - reče Prva mlada žena.
- Neću videti - uzdahnu Druga. - Ja to nikad neću znati. Ne mogu da rađam.
- O, Bože! Oprosti, nisam znala...
- Ništa, ništa. Oprosti ti...

Todora Škoro