LEDA

Nije to bila ljubav na prvi pogled.
Dugo smo se Leda i ja odmeravali dok se nije usudila da mi priđe. I to tek peti ili šesti put kad sam došao u njihovu kuću. I tad me je bojažljivo gledala, ali sam uočio njenu nedvosmislenu nameru da mi se približi. Zato se nisam obazirao. Udobno zavaljen u fotelju ćaskao sam sa ostalima.
Tad je krenula prema meni. Stigla je do pola sobe, a kad je ošinuh pogledom uzmuvala se i stala kao nešto tražeći. Čekao sam je. Želeo sam da produži. Zato sam je ohrabrio. Sad sam je gledao sasvim otvorenim pogledom iz koga se jasno videla poruka moga srca: "Dođi slobodno, želim da mi priđeš!"
Prišla je. Pogledala me ogromnim prelepim očima, a tren kasnije već je bila u mom krilu. Tek nešto veća od moje šake, šćućurila se udobno u toplo krzno moje jakne. Mali patuljasti pinč i ja tako postadosmo prijatelji.
- Bože, ona nikome osim nama tako ne prilazi - rekoše njene gazde. A ja u glasu osetih zrno ljubomore.
Sledeći put videli smo se na slavi. Izbezumljena zbog mnoštva sveta koji se tiskao za stolom ili se muvao svuda po kući, Leda me je dočekala kao spas. Sklupčala se i celo veče se nije odvajala od mojih nogu.
Učini mi se da u pogledu njenih gazda vidim zrak ljubomore.
Pomislih da je možda gladna. Sitno iseckah parče mesa na svom tanjiru i pružah joj jedan po jedan komadić. Zahvalno je gutala i oblizivala se.
- Ne to! - povikaše uglas gazde.
Uplaših se gde sam pogrešio.
- Nije kost - rekoh. - Samo meso...
- Ona ne jede svinjetinu - rekoše gazde. Nagnuše se iznad mog tanjira, u neverici zagledaše i mirisaše meso koje sam joj davao. Bilo je to svinjsko pečenje.
- Ona nikad nije htela da jede svinjetinu - odmahivaše oni. - Zato je i zovemo "Turkinja". I jer smo je od prijateljice muslimanke dobili. Nikad dosad nije htela...Izgladnjivali smo je. Po dva dana joj nismo davali da jede, samo da bi počela... Nije htela. Ni slaninicu, ni nogicu...
Sad već siguran da im cela tela kipte ljubomorom, gledah u grimasama iskrivljena lica Ledinih gazda dok sam ruku sa parčencetom svinjetine primicao njenoj njušci. Zgrabila je i taj zalogaj, progutala ga i obliznula se. Pogledah je. Učini mi se da u tim divnim psećim očima vidim strah.
Njene gazde više ne pitam za Ledu. Da ih talas njihove ljubomore ne bi ugušio. Nju tek krišom, ispod stola, pomazim kad im odem u goste.
Jer, ona je ipak njihov pas.