U DOSLUHU SA SUDBINOM

U toj priči bilo je čudno jedino to što njihovo nežno prijateljstvo nikoga nije bunilo, nije izazivalo zavist, nepoverenje, otpor male i predrasudama sklone sredine.Nekako sa nežnošću gledalo se na njihova drugovanja, duge šetnje, međusobne posete. Kao da su svi, ćutke, i neobjašnjivo, u tom malom banatskom selu razumeli da se ta snažna ljubav događa promišlju sudbine, šta li.
Neda je najpre pomagala Dani mnogo više nego ova njoj. Brinula da li je gladna, nutkala je kolačima koje voli, pozivala u šetnje, a onda, kad bi nejaka Dana poklekla i skoro pala, Neda je brižljivo podizala, hrabrila, a onda bi nastavljale dalje.
Zagledane u daljinu, sedeći kraj rečnog kanala obraslog trskom satima, viđali su ih često umorni paori, vraćajući se zapregom sa njiva. Obe bi ih pozdravljale veselo, a onda tonule u svoje ćutanje i daljinu. Drugi put, u veselom ćeretanju i smehu, zaticali bi ih na šoru, ispred kapije, zapričane toliko da ne bi ni primetile kako se jato gusaka koje su čuvale, neprimetno preselilo u komšijski vrt i načinilo štetu. Tek sumrak i klepetuša oko vrata ovna predvodnika koji bi najavljivao povratak sa ispaše celog belog stada ovaca, trgnuo bi ih i one bi se nevoljno razdvajale i svaka hitala svojoj kući, na različitim stranama šora...
Nikome nije bilo čudno što su vazda zajedno. Ni što je, vremenom, Dana počela nekako više da brine o Nedi, činilo se. Da je drži pod ruku, da ona češće ide po vodu na izvor, da ona vraća jato zabludelih gusaka, dok bi Neda samo blago osmehnuta pratila pogledom svoju prijateljicu. Ne, nije bilo čudno. Znali su, nekako svi, da ovom prijateljstvu kao da kumuje sudbina.
Čudno je bilo, i neshvatljivo, celom selu, kad toga dana nije bilo, u ranu zoru, jata gusaka na šoru i Dane i Nede, veselih ili ućutanih prijateljica, da ih čuvaju i pozdravljaju paore dok odlaze na njivu.
Zvona sa crkve oglašavala su se ječeći, a šorom se proneo uzdah.
Dana je gledala u drveni krst, poboden kraj sveže iskopane humke,gutala suzu koja je navirala, besna, besna... Ne na Nedu. Ni na Boga. Besna na sebe što nikako nije mogla da od dva broja ispisana na krstu sračuna razliku, da zbroji, ili oduzme.
Stisla je jako ruku koju je držala i upitala:
- Koliko je godina imala?
- Devedeset jednu, mila. Ali, ne brini, naučićeš da računaš dogodine, kad kreneš u školu - nežno je pogledala majka i pričvrstila Daninu teget mašnu na pletenici.
Zvuk zemlje koja, bacana lopatama, udara u drveni kovčeg nije mogla da podnese. Zaridala je i zagnjurila glavu u majčino krilo.
Iz daljine čulo se gakanje gusaka koje toga dana niko nije izveo na ispašu.

Todora Škoro