ISKUŠENJE

Voleo ju je, svi su to mogli da vide, ne i ona. Volela je i ona njega, zato.
Strahovao je da je ne izgubi, pa ponekad bivao grub. Ona je tek grubost uočavala, zbunjena njome, ne i njegov strah. I svoga je imala previše.
Na rastanku, bio je spreman sve da oprosti, a nije imao šta. Sem svoje ljubavi. I njene.
Ostala je sama. Naučena da voli, nije imala koga. Njega više nije bilo.

A kad su se sreli, vrlo brzo je počeo da uživa u mirisu lavande i mošusa kao ona, zaboravljajući na one kojima je dotad bio očaran. Prijatelji su se tad nežno osmehivali, zlobnici nisu uspevali da sakriju zavist. A ona ništa od svega nije opažala, srećna što on u njihovom mirisnom domu oseća spokoj.
Spremala je jela koja on voli, na svoja omiljena zaboravila. Gosti, kojima je uvek obilovala njihova kuća, mislili su o njoj kao dobroj ženi. Čak su i zavidljivci ostajali bez komentara, kraljevski gošćeni.
Donosio joj je cveće uvek, nikad ne zaboravljajući poljubac na vratima. Retki su to opraštali.
Ako je nije imao kraj sebe, u društvu, svi su samo o njoj morali da slušaju. A on bi hitao kući, svojoj dragoj. Pojedini su govorili da ga je odvojila od prijatelja. Kako ne bi bila kriva, pratila ga je svuda gde su ga želeli.
Kad bi nekud polazila sama, iskreno je bivao tužan. Odustajala bi tad, ostajala kraj njega. Oni koji su mislili da joj žele dobro, govorili su da se neoprostivo podredila njemu. Nisu ni oni razumeli.
Spavala je malo, želeći da joj on što više bude u očima, u mislima, a to je mogla samo budna. On bi voleo često da utone u san ako je znao da je ona blizu i da će biti svedok njegovog buđenja.
Satima ćuteći umela je da, kad progovori, dovrši njegovu neizgovorenu misao. Bivala je tad uplašena i ushićena istovremeno. On tek blago zamišljen.
Uzdrhtao bi osetivši da je neko očaran njome. Njegove oči, pune straha, tražile bi tad njene i u njima i dalje videle sebe. I spokoj.
Jednom, njen otpor i netrpeljivost ga zbuniše. Nikada pre nije bila takva. A taj njegov prijatelj je bio mlad, šarmantan, neodoljiv. Ne i njoj. Sklanjala se, namrštena, kad on dođe. Ćutala na pitanje: zašto?
Morao je da se pomiri sa njenim neobjašnjavanjem. Godinama.
Kad su saznali za tragični kraj njegovog neodoljivog prijatelja, ćutali su danima, a onda ga zaboravili, bar je on tako mislio.
I dalje, samo je On bio u Njenim očima.
A godine, ti Njegovi najveći neprijatelji, kojih je imao duplo više od nje, budile su u njemu nemir, sumnju, strah. Gledajući ga kako se muči, otkrila mu je da je jednom, samo jednom, postojala misao. I želja. I da je od oboje pobegla, namrštena. I da ga nije ni pogledala, bojeći se da je taj pogled ne odvede na kraj sveta za njim, neodoljivim. I da je on već godinama mrtav, rekla je.
Kazavši, pognut, da ne može da oprosti, ni misao, oboje su znali da je to laž.
Na rastanku, usnama je obrisao suze sa njenog obraza. Boleo ga je njen bol. I neshvatanje, i ljubav u njenim očima. Poslednji put, ona je pred sobom imala njega, on nju.
Osećala je, a on znao: nema krivice, nema greha. Bilo je samo njihove bezmerne ljubavi. Bilo... Ali je neumitnost zakucala i na ta vrata.
Godine, ti njegovi najveći neprijatelji kojih je imao duplo više od nje, godine i neka tuga, godine i odluka da to bude brzo kako se ona ne bi vratila shvativši njegovu obmanu, odveli su uskoro. Zauvek.
Ostala je sama, sa mirisom lavande i mošusa u nozdrvama. I strukom bosiljka koji bi, nedeljom, nosila na njegov grob.

Todora Škoro