NA KRAJU HODNIKA

Kao da klizi u neko beskrajno ždrelo, promicala je belim. a mračnim hodnikom, mimoilazeći se sa prugastim prilikama, zgrčenim na klupama, ili naslonjenim niza zid. Nije smela da ih pogleda u oči. Možda ih prugaste prilike nisu ni imale.
"Hoće li joj biti drago?!, pitala se, pazeći da joj topla pita s jabukama zamotana u foliju, ne sklizne iz ruku. Za razliku od većine ljudi koji bi tvrdili da mrze bolnice, Iva je znala da ih se boji. U ovu, doveo je noćašnji san. I vapaj u njemu njene davnašnje prijateljice.
"Dođi...", molila je, hodajući nekako unazad, smanjujući se. Znoj i suze koji su je otrgli od tog sna zbuniše Ivu. Jadranku nije videla godinama. Čak na nju nije ni pomislila isto toliko, iskreno i s malo krivice je priznala sebi. Otkud onda toliki bol, pitala se. Nije znala, ali je znala da vapaju iz sna mora da se odazove.
Nekako nezainteresovan, otupeo, Jadrankin muž joj je telefonom objasnio da je Jadranka već dugo u bolnici. Dok je slagala pitu, ređajući isceđene, narendane jabuke po njoj, zapahnuta mirisom cimeta koji, za razliku od Jadranke, ona nikako nije volela, prebrojavala je Iva godine njihovog neviđanja. To što život curi svojim tempom i nosi kud i ne želimo, nije htela da joj bude izgovor.
"Promenićemo to!", bila je odlučna. Kao nekad, ponovo će njih dve da uobičaje duge šetnje u tišini Kalemegdanom u nedeljna predvečerja. Ni sa kim se nije tako razumela ćuteći, kao sa njom.
"Zašto smo ih prekinule?", pitala se, dok su kraj nje i dalje promicale zgrčene prugaste prilke, a odjek njihovih papuča po uglačanom podu joj u glavi odzvanjao kao sat.
"Opet, opet ćemo tako", ponavljala je u sebi, iznenađena što je dugački beli hodnik koji ju je nosio iscurio i što više nije osećala toplinu pite na svom dlanu.
Tri para zgaslih očiju, raspoređena na tri kreveta dočekala su je kad je kročila u sobu. I jedan ogoljeni metalni krevet, sa dušekom umrljanim krvlju i praznim metalnim držačem za listu u pročelju.
- Jutros - rekoše jedne oči zgasle, ravnodušne. - Nije se mučila.
Jadrankine zasuziše. Toliko da je promašila klimavi bolnički stočić spuštajući na njega smotuljak, pa se pita rasula po podu.
Miris cimeta i tuga zapahnuše je svu.Izađe, pognuta, žurno, u ždrelo mračnog hodnika koje će da je ispljune nazad. U nešto.

Todora Škoro