GLUPA LJUBAV

Celog veka sam se branio od ljubavi.
Da je tako bolje naučio me, i nehotice, moj pas. Voleo me do besvesti, do besmisla, a ja, očajan, gledao kako tolika ljubav nužno isključuje inteligenciju. Jer, moj je pas bio glup! Glup od količine ljubavi prema meni. Zaboravljao bi sva prethodna kažnjavanja i užase koje bih mu činio i uporno, glupo, radovao mi se i trčao u susret. Malo je falilo da omrznem svog ljubimca zbog toga. Ipak, samo sam ga malo manje cenio nego inače, a i bio mu zahvalan što me naučio da se klonim ljubavi. Kako ne bih ispadao glup!
Ovde prekidam priču o psu. Ionako je uginuo uskoro. Pokopao sam ga, odlučan da mi od njega kroz život ostane samo nauk o gluposti ljubavi. Ali, kako me njegova vlažna njuška godinama u snu pratila, a po parkovima mi razni razdragani repovi nepodnošljivo ličili na njegov, odlučih i da nikada više nemam psa.
- Ne budi okrutan - govorila mi je žena. - Nina mora da se nauči odgovornosti. I prijateljstvu, i ljubavi. A to će najbolje moći uz kakvog malog psa...Molim te...
Nije me umolila. Uveren da štitim svoju jedinicu od nečega sa čim se ni sam nisam izborio u životu, nije za taj peti rođendan dobila pekinezera nego samo drvenog konjića koji se ljulja.
"Bolje da tuguje nekoliko dana, nego ceo život", bio sam uveren. Nisam znao da je tuga kao voda, nađe sebi pukotinu i prolaz kad hoće. A poučen neinteligentno-patničkim iskustvom sa svojim Rikijem razmahanog repa, grubo, kao i s njim, postupao sam sa svima: kolegama, komšijama, suprugom. Samo sam u Nininom prisustvu zaboravljao na utvrđeno pravilo. Zato sam važio za mrguda, kolege su me se bojale, komšije me nisu pozivale na kafu, ali je zato na sve moja žena ostajala mirna, nasmejana:
- Meni ne smeta taj led kojim si se okovao, zar ne smeta tebi?!
Nina me grlila malenim ručicama, mazeći na mom licu glupave grimase ljubavi, ali sam u njenim očima koje joj je podario moj gen video malčice tuge. Ljuljala se na drvenom konjiću, pričala s njim, mazila ga, ali je njegov rep ostajao miran i on nijednom nije zarzao srećan. Okrutnik jedan!
Dve narandžaste ribice, akvarijum i ukrase doneo sam u kuću dok je supruga još bila na poslu, a Nina u obdaništu. Sve sam brižljivo uredio, ukrasio, osvetlio akvarijum, kroz staklo dugo gledao dva sićušna bića koja su se vrtela, sudarala, nezainteresovana za mene koji piljim u njih i bio skoro uveren kako je njihovo prisustvo u kući prava stvar koja će pomoći u Nininom odrastanju, a neće je povrediti.
Ali...Tuga, rekoh, nađe nemoguće pukotine.
Kao i sreća njih dve, ne zna se čija je bila veća kad su stigle, ali me zbuni potpuno. Pljeskale su, cičale, grlile se, smejale, mene ljubile, zahvalne... To nije slutilo na dobro, znao sam.
- Uživaj u sreći, mili. Ne misli na patnju gubitka unapred. Tugovaćemo kad dođe vreme za tugu, sad se raduj! - govorila mi je supruga zamišljenom dok sam gledao kako se Nina predano brine o Ima i Nema, takva čudna imena je ribicama sama nadenula. I dodala je, oklevajući:
- Najzad, to su samo dve sićušne ribice. Nije to glupi, razdragani Riki.
Ali u njenom glasu nije bilo sigurnosti.
Suze, neutešne, i tišina, dočekali su me tog letnjeg dana.
- Nema više Ima. Uginula je... Imam sad samo Nema. Ali tuguje, bolje da i ona ugine...I nikad mi više ne donosi na poklon glupe ribice koje ne umeju da kažu ni kad ih nešto boli. Ništa, ništa nisu umele... Samo da me vole...- jecala je moja mezimica.
Bio sam slomljen. Supruga obrisa suze i reče:
- Ljubav je divna, nije glupa, nikad nije glupa. Samo ponekad zaboli jako. Spremite se, idemo da kupimo psa. Cvileće kad ga nešto boli, mahaće repom kad je radostan, razumeće bar nekoliko reči. I voleće te više, Nina, od dve smešne ribice...
Kad smo se vratili, praćeni jednim razdraganim repom koji se vrteo, uginula je bila i Nema. Nina je uzdahnula, a onda pomazila razdragani rep.
- Idemo napolje, Riki - rekla je.