субота, 15. август 2009.

IZNEVERENI




Sve je bilo u redu dok je sredom nosio lice prosjaka, a subotom gospodara. I dok je u omiljenoj kafani konobaru za koga je znao da ga godinama potkrada, ostavljao kraljevski bakšiš. Nevolja je nastupila kad je prvi put doneo u kuću crvene ruže u decembru, a mimoze u julu.
Obrijao je levi brk i polovinu brade, obuo jednu crvenu, a drugu crnu cipelu, svetiljke palio danju, noću ih gasio, a supu vrlo uspešno počeo da jede viljuškom.
- Potpuno je poludeo! - vikao je uglas hor nezadovoljnika.
- Najzad sam srećan! - nadjačavao ih je, zbunjene.
Slutio sam nevolju, znao sam da će se to jednom dogoditi. Bojažljivo, dok je on predano sekao ruže svom novom ljubimcu gavranu, pitao sam ga:
- Zašto si ih izneverio?
- Kad sveća dogori, može li da bude odgovorna što više nema svetlosti?
- Navikao si ih na dobro.
- Iz njih govori zlo, juče rođeno, a vekovno dobro koje su imali, pokopali su u trenu. I, ko je tu kriv?
- Budi opet onaj stari, zbog njih.
- To više nije moguće. Oni su sad neki novi. Ali sam ja srećan.
- Kažu da si lud.
- Ludost je bila učiti ih ljubavi. A ovo je sreća. Je l' me mrze?
- Iz dna duše. I boje se jako.
- Što me više nema?
- Što te nema. Ne umeju sami.
Samo se nasmejao, uzeo gavrana u krilo i smestio se s njim u ružino gnezdo. Kad su zaplovili rekom, mahnuo je i viknuo:
- Oslobodi se okova tuđih očekivanja, čoveče-robe. Uzleti! Spoznaj sreću!
Rečni vir je jako zavrteo i progutao ružino gnezdo. Ipak, gavranovo perje ostalo je da pluta površinom vode, nemoćno da potone, a košava je raznosila slatki miris ruža do obe obale. Tako je bivilo uvek. Jedino, sunce je toga dana zašlo na istoku. Samo tog dana. U zoru.
A sve ostalo bilo je kao i vekovima unazad.

Todora Škoro

5 коментара:

  1. Zanimljivo napisano.Da budem iskrena, više mi leže tvoje priče iz života. Nije da mi teško pada da čitam u više navrata,tj. da joj se vraćam više puta, nego me "priča" ostavi bez nekog jasnog utiska. Osim gorčine, ništa što bih mogla jasno definisati.Ja, doduše i nisam neki bogzna kakav kritičar. Stvari više osećam nego što razumem ili znam da opišem. Nadam se da se nećeš uvrediti ovim "komentarom".Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala najiskrenije! Najzad jedna prava kritika, a to me raduje. U pravu si, priče se pišu za druge, a ovo je presimbolično, lično, pa nekako ostaje samo moje, a tako ne treba...Pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  3. Čitala sam jednom, i ponovo...i još jednom.
    Toliko simbolike!

    Ako su i On i Gavran nestali u viru, šta mam je ostalo? Crne slutnje koje plutaju našim životom i čežnjivi, slatki miris ljubavi raznet vetrom.

    Kako uzleteti, kako spoznati sreću?

    Bez Boga smo sami. U strahu. Bez krila.

    Možda nas je ostavio samo jedan dan... samo jedan dan?

    Sunce se ipak i dalje rađa - na istoku.

    Svetlost postoji.

    ОдговориИзбриши
  4. Расплакали сте ме. Поноћ је.Али, има утехе. Ако гаврасна разумемо као мудрост, а не као злу слутњу,коју, незахвални, у животу не препознамо док је имамо крај себе. Онда се, у годинама кад и сами треба да зборимо мудрошћу сетимо да не треба да робујемо туђим очекивањима, него својим поривима и Богу. Тада добијемо крила, али можда за наш последњи лет. Напуштамо све, као и нас што је Неко напустио. Да ли само на један дан? Да, верујем у то. И ту је светлост ове, можда мрачне или горке приче за коју нисам ни саањала да ће икад да буде овенчана оваквим тумачењем и осећањем као сад од вас, драга Надице.
    БЕСКРАЈНО ХВАЛА!

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala Tebi, draga Todora.

    Divno je što su se naše misli srele.

    ОдговориИзбриши