Delila ih je samo njena taraba i njihova visoka betonska ograda, obrasla bršljanom. I uzana ulica između ta dva njihova sveta. Desetlećima tako, jedni kraj drugih blizu, na tek nekoliko metara, da ih je mogla čuti dok doručkuju u bašti. Oni nju nisu. Uvek je doručkovala sama.
I tog jutra, s knjigom spuštenom na krilo, Ani je, više od davno pročitanog romana, pažnju privukao razgovor iza bršljana.
- Želim da se razvedemo - tihim, drhtavim, ali odlučnim glasom kaza Ona.
- Imaš drugog? - pitao je promukli bariton.
- Ne, nemam. Niti ću ga imati uskoro. Nije to...
- Ne voliš me više? - bila je to više konstatacija, nego pitanje.
- Da preskočimo to. Znaš da sam uvek iskrena, sad bi iskrenost samo sve zakomplikovala...
- Možemo li i decu da preskočimo? - sad je već optuživao.
- Nisu više deca. Oboje imaju decu, ako si zaboravio. I nisu više sa nama.
Ćutanje je trajalo dugo. Ana je, zaklonjena hladovinom svoje tarabe i komšijskim bršljanom napregnuto iščekivala.
- Zašto, dušo?! Gde sam pogrešio? Zašto?...
Ćutanje. Jecaj. Njen. Traje dugo, ali se utišava.
- Ne mogu više. Istrošena sam. Sve sam vam dala, sad sam ruina. Želim da nađem sebe, da čitam knjige svakoga dana, da ležim sama u baštenskom ligeštulu, da ne moram da kuvam... Da sebi kupim komodu koju sam odavno želela, a ne uvek sve na decu, kuću, hranu... Da idem u pozorište. Da ćutim jer trideset godina već moram da odgovaram na vaša pitanja i kad mi se ne priča. Hoću sebe da nađem, Milane, shvati!
Ana je bezglasno zaplakala iza svoje tarabe. Ustade, knjiga joj pade iz krila. Uđe u kuću, lepo opremljenu nameštajem koji je sama birala. Pade joj pogled na komodu. Na njoj, stajala je karta za večerašnju pozorišnu predstavu. Jedna.Uđe u kuhinju koja nije mirisala na gulaš i krofne. Nije ni danas ništa kuvala. Spusti se na stolicu, obuhvati glavu šakama. Požele da s nekim podeli naglas misli o sreći. I o samoći i davanju. Nije imala s kim. Kuća je brujala tišinom.
"Ona će bar imati gde da se vrati kad shvati da tamo kuda čezne nema ničega", uzdahnu Ana.
" A ja?"
Todora Škoro
muy buen blog !!! saludos desde argentina.
ОдговориИзбришиUvek su me "fascinirale" žene koje u respektabilnim godinama shvate da su proživele svoj život u prolazu.Žene kojima trebaju godine da shvate da su u nekoj veštačkoj tvorevini koja se zove brak, na putu između muža i dece izgubile same sebe i svoj identitet.Žene koje u večitoj "borbi" sa patrijahatom u nekim godinama shvate da postoji i metar dalje od šporeta...I kada smogne snage da preseče i počne "iz početka" ona se prepadne svoje samostalnosti i shvati da je entropija "loše stanje duše"...Lepa životna priča!
ОдговориИзбришиPor QVALE 4: Gracias por visita en mi blog.
ОдговориИзбришиZA ALEX: Da,ima ih jako mnogo. Mora da je strašno tako živeti.
Mene oduševljavaju žene koje znaju da usklade svoje obaveze i svoje unutrašnje potrebe. Retko je to naći u praksi, jer takav je život: uvek nam nešto zafali. Zrele godine jednoj emancipovanoj, samosvesnoj ženi koja je izvela decu na put, koja je profesionalno zadovoljena, ... donose samo plus: može da se u potpunosti posveti svim onim stvarima koje je morala dok je podizala decu i pravila karijeru da gurne u stranu. I ne mora, baš tada ne mora, ostvarenje svojih ambicija ili želja, postići mimo braka. Dapače, tada bi te bračne veze trebalo učvršćivati...partneri bi se morali više sebi okretati i zajednički se pomagati u pokušajima ostvarivenja davnašnjih želja... Naravno, ovo sve govorim kako smatram da bi trebalo biti. Život piše priče za sebe.Ne znam da li sam bila jasna, o ovome bi se moglo puno pisati...
ОдговориИзбришиIli su imale sreće, ili dobar brak, ili bile skromne u zahtevima, ili jednostavno, takvu sudbinu koja ne zavisi ni od čega pomenutog, pa su uspele da sačuvaju na okupu sve. Ima, naravno, i onih drugih. Pozdrav!
ОдговориИзбриши