VARKE DUŠE

(NASLOVNA PRIČA IZ ZBIRKE)

Uveren kako ću taj sedamhiljadastočetrdesetpeti rođendan svoje duše proslaviti dostojno, nisam ni slutio da će me poraziti jedno petogodišnje dete. Mucavo i frfljavo. Ni mnogo inteligentno. Ali dete.
- Nacrtaj mi tugu - molilo je.
- Šta će ti? - pitah.
- Lakše ću da je pobedim tako - reče. - Ali to svakako i ne bi bila moja tuga, ti samo za svoju znaš. Zato mi nacrtaj radost.
- Nemam boje za njen osmeh - pokušao sam da zbunim Dete.
- Imaš celo nebo, i miris jorgovana, i mekoću svile tvog šala da obuhvatiš svu radost ovog sveta, ali - ne umeš... - bilo je uporno.
- Moja radost se slika pesmom, a ptice su utihnule - rekoh tužan.
Nakrivilo je glavu, kao svako dete.
- Onda je pozajmi od trave, taman da miriše na bakine vanilice - bilo je ozbiljno.
- Baka je umrla davno, sine, ostaćemo gladni. A radosti svakako nema na ovom svetu.
Gledalo me je sažaljivo. Malen sam bio u tim očima. I u svojim. Tužan, što radost više ne mogu da čujem ni kad mi otkriju tajnu njenog postanja. Uzdahnuh, željan sna. Priznah:
- Umorna je duša moja jako.
- Jeste, sve jureći za tobom, tražeći te zagubljenog. Što joj bežiš?
- Ja za njom tragam, otkrivam je, pripitomljavam - prošaptah.
Nije više bilo mucavo i frfljavo. Plavim uvojkom objasnilo mi je Dete:
- Dok sam gradio egipatske piramide žalila mi se tvoja duša na tebe, kako si je izgubio, kako si je mirisima gledao, dodirom slušao, snom otkrivao. Zato ti kažem: uzmi je nazad izgubljenu!
- Kako da je nađem među ovolikim jablanovima? - zavapih.
- Nauči da nacrtaš tugu jekom manastirskih zvona i da radost čuješ bojom neba. U večnosti je nađi i prepoznaj - učilo je.
- Nemam više vremena.
- Vreme je varka. Vreme je opsena. Vreme je zamka. Vreme je neprijatelj duše ako si glup pa mu to dopustiš - upinjalo se da mi objasni šarom staklenih klikera Dete.
- A u kojim prostranstvima da je tražim?
- Ni na livadama, ni u izvorima je nećeš naći. Velika da u njih stavne, njeno je stanište svuda - reče.
- Znaš li ikoga ko je izgubljenu dušu našao? - pitah.
- Nikoga za ovih sedamhiljadastočetrdesetpet godina - odmahnu.
- Zar i tvoja duša ima toliko godina? - bio sam zbunjen.
Te detinje oči izliše setu.
- Moja ne meri vreme godinama. To tvoja tebe zove da je prepoznaš i uzletiš, slobodan. Imaš još malo vremena.
- I ti, znači, priznaješ vreme?! - uskliknuh.
- Osećam da odrastam. Ti ćeš tad izgubiti učitelja, a ja svoju dušu, kao i ti, i bićemo dve neznalice koje hode svetom. Zato te molim, zapamti sve što ti rekoh o varkama duše, pa pomozi nevoljnicima da je nađu, kad opet, jednom, budeš mali. I mucav, i frfljav...
Umesto musavog lica i plavog uvojka, videh pogrbljena seda pleća kako se udaljavaju, a moj glas, obojen plavo, izvijajući melodiju slavuja, dodirnu travu i odbi se, nejak.
- Gde živi duša...Gde... I šta je ona...
Oči su čule samo miris bakinih vanilica, gorak, tvrd pod rukom.
Sve je na ovom svetu bilo varka. Sve sem duše, za čijim staništem tragam i sad. U vremenu davno prošlom.

napisala:Todora Škoro, april 2008.