NEĆU

BAJKA ZA VELIKU DECU

Zarudele trešnje brao je usred januara, razgrćući sneg sa grana. Povereno stado bi kući sa ispaše uvek vraćao desetkovano, na spavanje odlazio tek čuvši prve petlove, a budio se u rujni sumrak. Naravno omiljena, skoro jedina reč koju je izgovarao je bila "neću". Čak je i majci naložio da mu promeni ime, da ga krsti njegovom omiljenom rečju. Tako je i zvanično postao, valjda jedini čovek na svetu koji se zvao Neću.
Prijatelje nije imao. Ili su ga mrzeli, ili ga se bojali. A možda i oboje. Njemu je bilo svejedno, činilo se. Porazbijao je sve satove po kući, rekavši:
- Kako ste glupi! Vreme je tako veličanstvena pojava, a vi mislite kako možete da ga merite i kontrolišete nekim tamo glupim spravama koje tiktakću! Nemate pojma!
Da bi ih uverio, za celu tu godinu, umesto da poraste za nekoliko centimetara, on se čak i smanjio, kao i njegov zubić koji je bio počeo da raste.
- Neću da vam objasnim kako je to moguće - besan je bio Neću.
Kad bi ga majka, na izlasku iz kuće molila:
- Nemoj daleko, Neću, da se ne izgubiš...- smejao se, kroz suze tom neznanju. Govorio:
- Daleko ne postoji. Sve je tu.
Onda bi rukom dohvatio najbližu zvezdu i spustio je majci u krilo, a sestri očas nabrao crvene lale sa holandskih plantaža, a da se nije pomerio s mesta. Sestra ga je zadivljeno gledala iz kolevke, a majka je tiho plakala:
- O, Bože, zašto nisi kao druga deca?!
Neću je tešio svoju majku, smestio je u sestrinu kolevku i ljuljao dugo, dugo, dok ne bi zaspala.
Zagledan u nebo, priznao je, ali samo sebi, kako je tužan. Prebrojao je tiho sve svoje otpore, odbijanja, poricanja, neposluhe, skupio ih u jednu vreću, zajedno sa svojim imenom i prvi put video koliko sve to nema smisla. Uplašio se. Podigao pogled i video dva sjajna plava oka ispod zlatastih šiški koja ga upitaše:
- Hoćeš li da se igramo? Kako se zoveš?
- Hoću - reče drhtav, pocrvenevši. - Hoću. I zovem se...Zovem se... Hoću.
Dok je držao za ruku malu zlatastu pletenicu, znao je Neću da je detinjstvo prošlo. I da će mu ubuduće trebati meseci i meseci da stigne do holandskih plantaža, ako se na tu stranu ikad zaputi.
Ućutan, gledao je kako sat na zidu otkucava. Ipak, osećao se nekako poraženo.

Todora Škoro