LAVEŽ

Banat u poznu jesen.
Ploveće jato vrana nad nepreglednim blatnjavim utrinama, tek ponegde prošaranim pooranim, uređenim parcelama, odvojenim oštrom, šuštećom trskom kao međom i bogzna odakle neprekidni lavež psa, uporan, umoran, umirući...
Izmaglica i sivilo. I fijuk vetra koji valjda jedino ovde nikad ne prestaje da duva, lomeći i mučeći sasušene stabljike trske, te jedine znakove negdanjeg života koji je utihnuo, stopio se u ništavilo prirode, samo zlokobno šušteći, mešajući se sa povremenim graktanjem vrana, poričući ljudsku iluziju kako je svet lep.
Ničega lepog u Banatu u poznu jesen nema.
Tek lavež taj, niotkuda, ritmom svojim remetio je sliku prirode na umoru. Uporan i umoran lavež. I umirući, znao sam to. I to me uznemiri. Okretoh se za pun krug. Dokle oko dopire, nije se nazirala nikoja koliba, a do prvog sela je bilo dva sata hoda, znam, toliko dugo sam sam hodio blatom pustih ravnica, tragajući za mirom, za smislom, a bežeći od sebe i ljudi. Spreman da u pohodu kroz banatsku pustoš očistim um i vratim se, radostan, svom malom životu i svim sitnicama koje bi uvek posle tih šetnji dobijale pun smisao. To je bila moja tajna. Iz velegradske vreve, neljudskosti i haosa pobeći. kao na onaj svet, u banatsku pustoš na sat-dva i odande se vratiti radujući se onom istom životu koga sam malo nekoć proklinjao. Kao put do dna, kao kraj života doživljavao sam hodanje nepreglednim banatskim utrinama. I kao novo rađanje, povratak odande. Uvek mi je Banat ličio na smrt, zato. Ali ne i ovaj put.
Taj uporni lavež bio je vesnik života. Umirućeg, ali života.
Uznemiren, znao sam da moram do njega da stignem. Varao me vetar, fijučući i menjajući pravac, pa sam kao sumanut teturao od jednog do drugog šibljika, zavirivao u preorane brazde zemlje, zastajkivao, osluškivao...
Kad bih pomislio da je tu na korak od mene, lavež bi utihnuo. Već se i u cviljenje pretvorio. A onda bih ga začuo negde iza leđa.
"A možda sam ja ovo prekoračio granicu uma, ili života", pomislih. Kriknuh glasno, tražeći odgovor, ali ni odjeka ne beše.
Možda, možda ludim, pomislio sam. Jer živ sam, to sam još mogao da tvrdim.
"Ali si zato lud!", pomislih, već spreman da sebe proklinjem zbog nesuvislosti svojih subotnjih izleta u pustoš Banata.
Jer, otkud pas u ovoj nedođiji, mislio sam. Malo sam o psima znao, ali nepobitno je da su oni tamo gde su i ljudi. Ovde ljudi nije bilo. A možda ni laveža ako sam ja ipak poludeo.
Novo, još tiše cviljenje, razuverilo me.Baš blizu, tu, činilo se na korak ili dva, u trsci preda mnom koja se čak i povijala nekako kontra vetru koji je duvao, nego kao da je neko razmiče. Priđoh. Dok su me šibale oštre sasušene vlati, razmicah bledo-žute stabljike trske brzo, lomeći ih usput. Žurio sam ka tom cviljenju sve tišem, sve tužnijem.
Ugledah je drhtavu, sitnu, promrzlu. Crnu, sjajne dlake tamo gde nije bila umrljana blatom ili krvlju. Sa "ogrlicom" od kanapa presavijenog načetvoro i produženog za metar ili dva, uvezana drugim krajem za neotesan jak kolac pobijen u blato. Pogledala me i htela da ustane, pa nemoćna klonula. Ogromna crvena cigla, kao paket, načetvoro uvezana onakvim istim kanapom visila je oko njenog malog vrata. Tužno me gledala umirućim očima.
Skinuo sam jaknu, čučnuo, zagrlio je, oslobodio i koca i cigle, uvio je u krzno svoje jakne blatnjavu, krvavu, drhtavu. Načas mirna, odjedared mi se, ne znam kojom snagom, zamalo otrže, uznemirena, okrećući glavu negde okolo. Zagrlih je jače, a tu blizu ugledah majušne, tek nešto veće od oraha, ukočene prilike nečega što je bio njen porod. Bili su mrtvi. I bilo ih je pet crnih, toliko sam ih prebrojao.
"Pusti njih, oni su sad Božiji, a ti, ti ćeš biti moja, samo se drži!", šaputao sam joj, stežući je na grudi, trčeći, spotičući se o preorane brazde i busenje svele, smrznute trave.
- Prokletnici, prokletnici! - vikao sam. - Zar vam nije dosta prokletstva da duge jesenje i zimske dane živite kao u smrti, jer valjda je samo Banat Bog osudio na to da tako potpuno umre, da bude pustoš, nego i žive, mile stvorove ubijate! Prokletnici... Šta vam je ona kriva?!...
Mala drhtava glava počivala mi je na grudima dok sam mahnit jurio da što pre iziđem odatle, stignem do života, mog, velegradskog, bučnog i haotičnog, ali u kome ne ubijaju male skotne nedužne kuje sa toplim očima.
Nikad se više nisam vratio u Banat.
Dok šetamo kraj reke, Astra me samo bojažljivo pogleda kad naiđemo na kakav blatnjav deo obrastao trskom. Zna da na takva mesta ne treba da kroči.