Kao ranu svoju
liznuo mi ruku
da je isceli,
neprebolnu.
U oko toplo me upio,
lavirintom smisla
vodio,
dahtao da života
vazda ima.
Cvileo ljubav.
Dok bol je razum
razdirao
razumeo sam:
i kad mene ne bude
biće drugih gazda,
a mesto njega
drugih pasa.
Čudno je bol uminuo
ostao tek škrgut zuba.
Todora Škoro
Fascinantna je to ljubav koja postoji između čoveka - žene i psa.Pas moje komšinice mi se tako strasno obraduje svaki put kada me vidi da prosto zažalim što nije muško i ne hoda na dve noge...Kakva bi to ljubav bila....?!?!
ОдговориИзбришиI jača je ta ljubav, nego prema muškarcu. U tom mom "trouglu" On je bio ljubomoran kao pas na moju malu kuju, a ona, iako svesna da je "glavna", morala je bar ponekad da mu se popiški u cipelu, ili da mu izgricka naočari...Pred njom je bilo strogo zabranjeno da me grli, jer bi umrla od tuge i cviljenja, a ako bi kobajagi vikao na mene, kostrešila se, režala, spremna da ga ujede... A ja presrećna zbog tolike ljubavi. A kad je jednog dana nestala, godinu dana nisam nigde izlazila zbog tuge. Luda?! Da, naravno, takvi su svi "kučkari".
ОдговориИзбришиТОПДОРА, опет тужно, али овог пута и носталгично , али лијепо. Добра пјесма.
ОдговориИзбришиHvala, Pesa, psi mi mnogo znače, ostavili su veći trag u mom životu nego ljudi...
ОдговориИзбриши