KAO SAN

PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



КАО САН


Искорачио сам лагано. Белило неба изненадило ме, више него заслепило. Збуњен, хтедох да упитам Марију што је небо испрано, без облака, али нисам имао снаге ни за то. Клецаве ноге једва су ме држале, више је то чинила моја добра Марија, раменима подметнутим испод мојих невеликих педесетак кила кошчатог тела, али чија тежина је превазилазила ту мерљиву, реалну; тежина којом се мери само измучено људско тело дуготрајном болешћу, некретањем. Стотинама пута од педесет реалних кила било је теже људско руинирано тело, тежећи ка земљи, неумитно, у којој ће завршити. У којој ћемо сви ми, знао сам, завршити. Моје тело, међутим, тежило је брже, незаустављивије, извесније, ка тој црној испуцалој земљи на коју сам се, са кућног прага, спремао да крочим, ношен на Маријиним добрим раменима.
«Моја последња шетња», помислио сам.
Осећао сам да умирем.
Утрнула до неосетљивости, моја десна нога, покушала је да изведе подвиг: да последњим атомом снаге прескочи ту препреку, високу тек центиметар-два, колико је био висок праг, односно даска од које је био начињен.Већ на првом центиметру је задрхтала, немоћна, али га је савладала. Код другог, одустала је, обамрла, клонула назад на под ходника, учинивши једно «туп» које се једва чуло.
- Помоћи ћу ти, држи се чврсто за мене – рече моја Марија, и поче да се, као атлета низ конопац, спушта низ моје мршаво тело, остављајући ми једну руку, и раме, и некако цео један део свог тела горе, како бих могао да се рукама и трупом ослоним,. Тако растегнута, чучнула је, у опасности да и сама изгуби равнотежу и паднемо обоје, и другом руком дохватила моју немоћну ногу, подигла је увис, пребацила је преко прага, а онда се поново узверала уз мене, усправила се, држећи ме чврсто, погледала ме у очи и непоколебљиво изговорила:
- Сад ћеш моћи!
Гледао сам је сажаљиво.
- Зашто лажеш, Марија? Одакле ти само снага да још покушаваш да лажеш? Мене више не можеш, али зашто још увек себе лажеш?... Зашто?...- питао сам.
- Зато што те не дам. Не још...Не сад. Не никад! – задрхтала су та рамена - моји ослонци, силовито, неутешно. Марија и ја, као Грч и Немоћ, тресли смо се као на хиљаду вати, загрљени, стопљени, спремни да сагоримо и нестанемо обоје . У бескрај, у ништа. Али, знао сам да ћу нестати само ја. Преживеће она.Једва, али преживеће. И биће јој страшно, и болно, и неразумевајуће, и молиће се да је нема, и неће схватати да мене нема, годинама. Али ће је бити и после мене.
Жалио сам је. Замишљао те године, у којима ће, попут црва расеченог напола да се мучи, и моли, и тражи унеповрат изгубљени смисао, јер мене неће бити. Знао сам да ме толико воли. Знао сам да би сад, да може, не размишљајући потписала са неким одговорним, споразум да оде она, а не ја. Без двоумљења. Није могла да поднесе бол. Никад га уз мене није имала. Као ни ја уз њу, уосталом, све ове године, свих ових двадесет и седам година. Дивних.
Али, дошло je време болa.
-Мило око моје, – шапутао сам тресући се и сам.- Знаш оно: само мојих очију, мојих руку, мог ружног стомака и промуклог гласа неће бити, али ћу ја сав, ја стваран, ја твој, бити увек ту крај тебе, док те има... И после...Знаш то. Смрт је ништа. То је трен. Само промена енергије, паметнице моја, сети се...
Стезала ме је јако својим снажним, још младим рукама, до бола, да сам могао да га осетим, али нисам. Осећао сам неки други...
Утишани, после минут-два, или после вечности, раздвојисмо се лагано. Знао сам да није одустала. Да ће инсистирати да довршимо наш поход до баште, ту на пар метара, где ћемо се сместити у наслоњаче испод старог јоргована. Молио сам се Богу за снагу да у томе успемо.
И моја десна нога крете сама. Малочас утрнула и немоћна, сад нагло, скоро као здрава, направи корак. Лева, збуњена, учини исто. За само пар тренутака, превалисмо тај дуги пут од неколко корачаја. Не говорећи, не гледајући се.

Сместила ме у наслоњачу, развукла хитро преко мојих болних кошчатих колена карирано ћебе које је ту чекало спремно, узмувала се, хтела назад у кућу, не знам шта је хтела, само не да ме погледа.
- Убери ми један јоргован, Марија. Да нађемо оне са пет-шест латица што смо као деца тражили. Доноси срећу...И онда седи овде преко пута. Да те гледам лепу. И насмејану. И да ме ухватиш за руку и да сањамо заједно. Али да стварно сањамо. Да спавамо и сањамо заједно. Један сан. Један исти сан. Па, ми никад нисмо сањали један исти сан. То сад морамо! Учини ми то. Успећемо, је л да?
Гледао сам је како се грчевито вере уз грубо стабло старог јоргована, телом жене, срцем девојчице, али отимао се стари јоргован, превисоког стабла, грубог, које је после Маријиних неуспешних покушаја да се узвере, док је клизила назад на земљу, остављало крвав траг на њеним коленима. Није одустајала. Опет и опет, из залета, или уз концентрацију, скачући или пузећи уз стабло, знала је да мора да стигне до прве гране са расцветаним јоргованом.
Задихане, упорне, опет ми је било жао Марије. Прогутах сузу која је кроз грло путовала незаустављиво према оку. Нисам смео да заплачем. Не опет. Обећао сам јој цвет са пет-шест латица, за срећу. И наш заједнички лепи сан који ћемо, држећи се за руке, одсањати.
Светлољубичаст гроздаст цваст паде на разапето преко мене карирано ћебе. Превртао сам га дуго, због чега су са њега отпадале слабашне латице. Оне презреле, најслабије, отпадале су прве, на најмањи покрет.
«Логично и поштено», помислих. «Да прво отпадне оно што је најслабије».
Забринут, гледах Марију, питајући се колико је јака. Или слаба.Никад не можемо да знамо одговор на то. Ни логика, ни оно што изглед говори, не морају да буду мерило. Ипак, више од свега, желео сам да моја Марија буде јака. Не знам колико сам у то веровао. Не знам.
Нисам јој дозволио да говори. Ни о мојој болести, ни о нашој љубaви, ни о годинама среће. А знао сам да је хтела то. Не би имало смисла. Не би користило ни мени ни њој. Гледајући је дуго, спокојан што њена мека, топла шака још увек може да стане у моју, болешћу истопљену руку, рекох:

- Сањајмо, Марија. Сањајмо наш лепи заједнички сан, леп бар колико је био и наш живот, ако је то могуће. А кад се пробудимо, биће све друкчије, биће боље, видећеш.
Стегла ме благо за руку, климнула главом попут детета , завалила се у наслоњачу и заклонила своје дивне зелене очи, и сав страх и љубав у њима, дугим трепавицама.Убрзо је заспала...
А ја узлетох плаве, дуге, таласасте косе, попут Исусове, коју памтим из свих сликовница православних из детињства, високо, високо. У небо које је било плаво; пролетех тик крај сунца, жутог, пламеног, сјајног и не опече ме, него ми се насмеја и загрли ме једном руком. Слетох на ливаде, газећи, уместо по трави, тепихом направљеним од потрганих грана јоргована. И то ме, и у сну, растужи. Потргани јорговани. Хтедох поново да се винем пут неба, али оно више није било плаво. Ни моја коса није више била Исусова, него змијски клобук који ми је шетао главом, улазећи ми у нос, у уши, у очи... Две змије, из те моје змијске власуље, уђоше, у исти мах , у оба моја ока, пијући их, а кад их попише до дна, завлада тама. Уплаших се ње...
...Пробудих се и не би више таме. Моје очи испуни мио Маријин лик преда мном, миран, у наслољачи.
»Увек се неко, од двоје, први пробуди. Никад заједно», помислих и то ме штрецну. Пожелех да брзо, брзо, угасим стрепњу, испљунем је, исмејем, убијем, смрвим, да учиним да је нема...
Хладна рука, још увек нежне коже, у мојој кошчатој шаци која ју је држала, није ми то дала. Ни мир на Маријином лицу. Ни трепавице, које би увек, док спава, попут лептира, трепериле, гледао сам то милион пута. Сада нису...
Мртва! Мртва! Мртва!
Само крик свој чух, пре него што утонух у таму избледелог неба.
У том прекратком трену, не осетих чак ни бол. Док сам падао у бескрај, у ништа, знам да бејах тиме збуњен. Што нема бола, него само крик.
Бол ме дочекао касније. И сад је ту, мој господар. Већ годинама, већ дуги низ година после одласка моје Марије.
Умине тек кад помислим да сам је поштедео. Да толики бол није припао њој.
Не би то издржала. моја Марија.


Todora Škoro

ilustracija: slika Stojana Aničića