OGLEDALO

PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"

ОГЛЕДАЛО


- Зашто ја не препознајем своје лице у огледалу? – питала ме је девојчица.
- Како га не препознајеш?
- Онако као твоје, као мамино, татино, кад вас видим. Своје опет нисам препознала јутрос. Је ли то стварно моје лице?
- Твоје је, наравно.
- Како ја то да знам кад га никад нисам видела, осим у огледалу, а оно, можда, лаже?
- Не лажемо мама, тата и ја. То си стварно ти.
- Ја знам да сам ја – ја, али ти мене не разумеш: ја не знам да ли је моје лице стварно моје, и зашто је баш моје и мислим да га не бих препознала кад бих га срела. Нисам га ни јутрос у огледалу поново препознала, као да није моје...Волела бих да могу да га бар замислим, или да могу да га видим као што га видиш ти, да га запамтим, да ме не изненади кад се ујутро погледам у огледало... Не разумеш ти мене. Растужује ме што цео свет може да стане у моје очи, да ми буде познат, само моје лице не...
Опет сам се сетио тог чудног давнашњег дијалога, рашчупан, необријан, спремајући се за посао, док ме из огледала заиста гледало неко лице које, била је у праву, можда и није било моје.
«Никада нисам волео своје име и своје лице», рече неки лик читаног писца. Знао сам да своје лице не мрзим, нешто посебно нисам ни био фасциниран њиме, није имало кад да ме освоји, очара или одбије, у томе је била ствар. Нисам имао прилике да га упознам гледајући га кад је љуто, насмејано, замишљено... Такво нисам могао да га видим. Видео бих га само онакво каквог сам желео: искривљено у гримасе док сам се бријао, искежено док бих проверавао белину зуба и тек понекад, на крају јутарњег спремања, процењивачко. А то је било мало, јако мало да би се о једном лицу, а и његовом власнику могло сазнати више, да би се могло сазнати довољно.
Не познавајући своје сопствено лице, био сам склон да помислим како је онда разумљиво што људи не познају ни свој карактер, своју душу, што најмање од свега на овом свету познају себе! Настављао сам да светом носим своје лице, мени страно, неистражено, незапамћено, скоро непознато, не одмакавши даље од тумачења промућурне девојчице о том феномену, а то и није било тумачење, било је то питање на које јој тада ја, а касније вероватно нико није одговорио.
То ме, наравно, није спречавало да, са највећим жаром истражујем туђа лица. Више од хобија, то ми је постала опсесија.
Највише сам волео да посматрам лица у гомили, док су промицала једна крај других, различита, непоновљива, а утисак би био потпун кад не бих чуо гласове, нити икакве звукове, већ само био концентрисан на њихове гримасе које бих тумачио, проучавао, предвиђао њихов наредни израз и био срећан кад бих у томе успео. Зато су ми омиљени моменти опуштања били док седим у препуној башти ресторана крај најпрометнијег шеталишта док су преда мном дефиловала најразличитија лица.

Никоме нисам причао о својој опсесији, нисам смео. Знао сам да је бесмислена, да никоме или ничему не користи, да је и уврнуто, можда болесно, али тешио сам се да и други људи имају неке своје маније о којима не говоре, које су само њихова тајна, брижљиво чувана, али безопасна, по њих и по друге.
Помно их посматрајући, онда кад не знају да су гледани, уочио сам да већина људи у трену преобрази своја лица кад стаје пред огледало или пред камеру, фото-апарат. Потпуно несвесни да у том моменту престају да то буду они, да ти намештени изрази и гримасе никако нису њихови, да више личе на било кога другог тад, него на себе саме. Зато је девојчица била у праву: огледало лаже!
Још по нечему сам то недвосмислено утврдио. Шетајући градом и гледајући излоге, не једном би ме изненадило излог-огледало, најчешће какве банке или канцеларије, којим се спречавало да они напољу виде унутрашњост, али им је тако, наједном, пружена могућност да виде – себе! У том делићу секунде, кад бих замицао крај излога и кад бих налетао на такав, од огледала, требало ми је неколико секунди да у елегантном шетачу, витком, мало погрбљеном, препознам себе! Не бих се одмах препознавао, чак ми је тих пар тренутака некад било довољно да о оном у огледалу нешто помислим, донесем неки суд, далек од онога што сам о себи мислио, док не бих схватио да сам то ја.
Како сам бивао тада изненађен! О том «пролазнику», кад се «сретнемо», сећам се да сам помишљао како је расејан, други пут намћораст, трећи да је уображен. Једном чак да је несрећан и мора да му је умро неко драг! Најпре бих се насмејао себи кад бих установио забуну, а онда би ми поново пало на памет оно промућурно дете и нерешива дилема: лаже ли огледало или не. Свеједно, кад бих следећи пут пролазио крај излога за који сам већ знао да је од огледала, ловио сам себе како се припремам за сусрет са својим одразом! Мада радије не бих више туда ни пролазио, него бих прешао на другу страну улице, или гледао у врх ципела, док крај њега не замакнем.
Забуна или истина? Илузија или стварност? Јава ли сан?
Нисам знао, а осећао сам да ми мој начин – путем огледала – неће дати одговор на питање које је људски род, од постања до данас на разне начине тражио и није налазио никад поуздан, никад потпун, никад умирујући одговор на питање: шта је на свету стварно!
«Шта јесам?» нећу сазнати ако се загледам у огледало, већ у себе. А да је све материјално само привид, само сенка, увериле су ме једног дана моје очи, као једно од најлажљивијих огледала којима сам се помно бавио.

Испијајући кафу у башти омиљеног ресторана, наравно препуног људи, у једном моменту остадох без даха: за столом до мог, испијајући кафу из исте шоље, налакћен на сто на исти начин као ја, испод истог рама за наочаре у пролазнике је гледало лице – исто као моје!
Као хипнотисан зурио сам у другог себе. Скинуо сам наочари, протрљао очи, одмахнуо главом, није помогло! Мој лик је и даље седео мирно и испијао кафу, мени окренут профилом. Онда се лагано окренуо гледајући негде преко мог рамена. И његов анфас је мој. Био сам то ја! Само сам чекао да нам се погледи сретну и да у његовим очима угледам шок какав је био у мојима.
Није се то догодило. Погледао је, мојим очима, оним истим, зеленим, са смеђим мрљама и дугим трепавицама, право у мене, али је, не трепнувши, склонио поглед на нешто друго. Наставио сам да зурим у њега, вилица ми је већ била претешка, осећао сам како се обесила, како од мог лица прави блентав израз. Нисам могао да верујем да ме није препознао! Да се у мени није препознао! Иста смеђа, природно коврџава коса код њега је била тек нешто краћа, али су зато густе, чекињасте обрве биле исте, истурена брада, високо чело и тај специфични орловски нос потпуно идентични!
Погледао ме је поново и ја, радостан, помислих како је до препознавања дошло. Међутим, благо намрштено чело и кашљуцање открише ми, иако збуњеном, да је њему само непријатно што пиљим у њега.
Устао сам и пришао му. Промуцао:
- Господине, да ли ви мене препознајете? Мислим, ја вас знам… Хоћу да кажем, уствари, видите ли ви колико нас двојица фрапантно личимо!? Питам глупости, наравно да видите… Само сам хтео да вам приђем, да се уверим и ево, уверио сам се, ви сте исти ја! Зар то није невероватно?
Устукнувши до краја високог наслона столице гледао ме мојим чекињастим, густим, подигнутим обрвама. Насмешио се несигурно, благо.
- Па, не баш… Не бих рекао. Можда мало – рекао је, а ја на његовом, на свом лицу, видех онај израз препознавања који се мучи и тражи, али узалуд.
Насмејао сам се, сео на слободну столицу поред, унео му се у лице и тихо, као у поверењу, или кад се прети, рекао:
-Господине, не можда мало, него ви и ја личимо апсолутно! То се догађа једном или никад у животу, а вама то није довољно фасцинантно!
Ћутао је, гледајући ме, а у тим очима опазих сажаљење.
- Господине, да ли бисте се ви кладили у то да смо нас двојица близанци? – упита он конобара који је , у пролазу, мењао пепељаре на столу.
Две или три секунде било је довољно младом , округлом, бундевастом лицу да пресуди:
- Никад! Па ви уопште ни не личите!
Нисам дисао, нисам вуше смео да га погледам, њега, то љегово, а моје лице. Зарио сам свој поглед у управо промењену пепељару, угланцану, сјајну. У њој, изобличена конвексношћу материјала, видех два лика, један другом насупрот, али различите, потпуно различите, онако како се од јаве разликује сан. И не препознах ниједан.

* * *

Већ дуго се бријем наслепо, вешто, без посекотина, а на шишање не одлазим у салоне. Долази ми млада комшиница, фризерка, брзо и тихо укроти моју косу и не нуди ми огледало. Само једном је то урадила, бацио сам га и разбило се у милион комада. И у милион различитих слика. Лажљива справа!


Тодора Шкоро