Razmičem zidove
sobe grobne
da me ne stesne
i zgnječe,
U ćošku sedim oprezan
da mesec pojedeni me
ne proguta.
Drhtim i ćutim
molitvu zaboravljenu,
krevet me kao odar gleda,
a ja sebe bivšeg
vidim na njemu.
Tek srce drhtavo
sećanjem luta
i nalazi me u nekim
poljima davnim,
u kojima voleh jako
i radovah se svemu.
Todora Škoro
Jake slike. Znaju noći biti takve, kada osećanja i sećanja bivaju takva...
ОдговориИзбришиDOBRA PJESMA SA MNOŠTVOM IZRAZA KOJI SU TOLIKO JEZGROVTI I JASNI, DA BI SAMI ZA SEBE MOGLI DA BUDU PJESMA.
ОдговориИзбришиEmo_serpice, draga, znaju noći da budu još i mnogo gore,ali neka granica u pesničkoj intarpretaciji ipak mora da postoji. Hvala na čitanju.
ОдговориИзбришиPesa, hvala na komplimentima.
Čudna je to snaga molitve - kao da u njoj tražimo izlaz za sopstvenu teskobu, ili u sebi pronalazimo ono malo davno izgubljenog mira...?!
ОдговориИзбришиTo i jeste snaga molitve, u tome i jeste njena suština, Alex. Hvala na javljanju.
ОдговориИзбриши