OGRLICA

PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



ОГРЛИЦА


Увек је сањао једну исту огрлицу. Бисерну, белу, ни по чему изузетну, како иначе не могу да буду изузетне бисерне огрлице.Све оне личе једна на другу.
Сањао је и ноћас. И опет исто: нагло буђење, у зноју, усплахирености и лупању срца. И ове ноћи бисерна огрлица расула се у милион светлећих куглица, полетевших према небу, а он је опет видео само огољени врат, бео, истегнут, и тек врх браде, дрхтав.
Није Јон знао шта га је у том сну узнемиравало: његова увек иста садржина, расути бисери или немогућност да и један једини пут види коме су припадали. Никада му тај режисер његовог упорног сна није дозвољавао да види даље од огољеног врата и шпица браде, увек дрхтавог, као кад се плаче. Ове ноћи, међутим, на младом врату угледао је и танак траг крви. Целом ширином, где је стајала ниска бисера, пошто су се расули и нестали, појавио се једва видљив крвав траг, као да је неко затегао нит на који су били нанизани бисери прејако, да се она зарила у младу кожу и пробила је...

...»Како је тужан Банат», помислио је Јон, скрећући колима на прилаз кући својих родитеља, обрастао травом толико да се видело како она не прима госте пречесто. На крају села, бела, од набоја, са улегнутим кровом, ајнфортом са маленим огледалцем на дрвеној капији огуљене фарбе, та тужна кућа поодавно није имала ни домаћине. Јонов отац, оболевши пре пет година, скончао је брзо, мргодно, не жалећи се, али и не трудећи да се болести супротстави. Мајка, тиха, нежна, онако како га је и у животу у стопу пратила, отишла је за њим брже него што је то Јон могао да поднесе. Не због бола и ожалошћености, није знао колико га је заболела смрт оба родитеља. Него због тајне коју је слутио, годинама, а сад дефинитивно нема ко да му је реши...
Враћао се зато стално том кућерку у банатској равници. Превртао по сликама, старим ковчезима, тражећи, тражећи... Ни сам није знао шта. Наилазио на амове, узенгије, прапорце, најчешће. Сетио се како је његов отац целог века волео коње. «Више од деце», умела је да промрмља мајка, тихо да је не чује. Коњи су били његов понос, цео његов живот. Тек кад би их истимарио, упрегао сва
четири у бљештаву, излакирану кочију, пуцнуо бичем кроз ваздух и појурио их пуним касом низ банатске шорове, престајао би да то буде мргодни, опасни Трајан како су га сви у селу доживљавали. Усправан, пркосно дигнуте главе, насмејан широко, чак и Јону је тад бивао леп. Орловског носа, великих, густих бркова и бујне косе која је извиривала испод забаченог шешира, јурио је сокацима, све док не би ватрена коњска четворка завршила у дебелој пени. Сатима је умео да витла селом , а ту његову недељну представу нико није разумео. Ни Јон. Сад, кад се присети, највише се као мали оца бојао управо тад, насмејаног, раскалашног, у пуној снази четворопрега који је јурио селом...
Мајке се, напротив, најрадије сећа управо из тих момената, док оца који јури селом, није било у кући. Како би он са своја четири дората заминуо кроз ајнфорт, тако би са мајчиног лица нестао онај грч, страх, снисходљивост толико наглашени, да се Јон сећа како су му увек били чудни, никад у њих, својом детињом душом није поверовао. Слутио је да испод свега тога има неког пркоса, а да су бојазан и потчињеност само маска, неопходна њој, оцу више.
И опет му је у сећању искрснуо мајчин лик благ, осмехнут, миран, док би затварала капију за помахниталим коњима. Окретала би се Јону, узимала га у наручје, мазила дуго по плавој, слабашној коси и говорила : «Јадно дете, јадно моје дете!» Успевала би, не зна зашто, увек да га расплаче том реченицом, да га растужи толико да ју је грлио, свијајући јој се на груди, док су његове крупне сузе падале на њену црвену мараму коју је увек носила око врата. Увек, и лети, кад нико није.С таквом, црвеном марамом, сетио се Јон, машном увезаном, отпратиле су је и комшинице које су је већ биле обукле за њен последњи пут, кад је, онако хитро, пожурила за преминулим оцем.
«Увек ју је носила око врата», говориле су « нека са њом и оде». Сложио се Јон, било му је свеједно, али се тад, на сахрани, гледајући како, ношена поветарцем, из мајчиног ковчега лепрша црвена марама, први пут запитао зашто је то чинила. Остале банатске жене носиле су мараму на глави, забрађене све на исти начин...

... На гробљу, где није био већ више од пола године, сачекао га је угланцан споменик, около свеже покошена трава, а на плочи цвет, један, на мајчиној страни гроба. И опет се изненадио. Никога од сељана није молио да брине о њиховом гробу, а опет, сваки пут, иако не пречесто, кад дође затицао је уредан гроб, угланцани мермер, цвет са мајчине стране и насмејан очев лик са слике на споменику. Мајчину још није био ставио.
Упалио је свеће, запалио цигарету, гледајући у очи насмејаног оца, лепог, црног, маркантног. Какав он није био. Помислио на трен како би било боље да је наследио ту очеву лепоту, али није. Благе, велике плаве очи Јонове, никад нису могле да делују мушки освајачки, попут очевог погледа. Питоме, као мајчине, само су њене биле зелене.
Бацивши опушак, спремао се да пође, кад на пет-шест гробова одатле угледа прилику која се брзо заклони иза једне плоче. Погледа пажљивије и виде да се заиста један човек крије иза споменика. Пође према њему. Тек кад је схватио да је откривен, мушкарац се одвоји од мермера, окренут Јону, очекивао га је гегајући се с ноге на ногу, стиснуте једне песнице крај тела. Другу руку беше ставио иза леђа. Јон га препозна, једва. Био је то комшија, три куће од њихове, коме никада у авлију није ушао као дете. Било је забрањено. Само Јону. Остала деца су могла. Јонов мргодни отац тако је само једном, непоколебљиво, док је Јон био још сасвим мален, наредио. И Јон је то поштовао целог детињства, све донде док га нису отац и мати, одмах у вишим разредима основне школе, послали у град. Само дотле трајало је Јоново детињство у родном дому. Пре од остале деце из села, јер све њих су слали у град тек после основне школе, ако би хтели да уче, Јон је напустио своје блатњаво село у тужном Банату. И оца, мргодног у кући, или раскалашног у сулудој вожњи шоровима. И мајку, уплакану, а некако мирну док је пратила Јона у свет, кроз ајнфорт, бришући сузе својом црвеном марамом око врата...
Јон приђе гегајућем комшији и, са запрепашћењем, схвати да му се ово сад, обраћа први пут:
- Комшија, хвала вам, ако сте ви тај који брине о гробу мојих, док ме нема да дођем – рече, пружајући руку.
- Ништа, ништа, није то неки посао. Ја дођем, мојој Мари, па, к׳о велим, да уредим и ту, код њих. Ваља се... – набрајао је, не подижући поглед.
Јон га понуди цигаром. Узе. Али, кад је требало да обема шакама заклони цигарету како би је упалио, Јон у његовој другој руци спази смотуљак. Збуњен, одбијајући густ дим који га замало не загрцну, пружи му комшија то из руке.
- Ово је за вас. Никако да вам дам, а за вас је...- промуца. – Слика, Дорикина, за камен, за споменик, њу да метнете, тако је хтела.
И још нешто, исто за вас...Извините ме, сад, журим, њива ме чека... Збогом.
Окрете се и хитро, спотичући се о камене плоче, поче да се удаљава.
- Станите! – загрме Јон гласом који га подсети на онај из детињства, очев, страшан.
Комшија стаде. Окрете се. Обешене руке су дрхтале, а песнице се стискале јако, јако...Полако, бескрајно полако подиже поглед.
У Јона су гледале плаве, питоме, округле очи.
Јон зајеча.
Док је тргао пожутели папир смотуљка у рукама, човека нестаде. Цепао је омот журно, бесно, ишчекујући, али не стрепећи. Знао је. Из омота, указа му се слика лепе младе жене зелених очију, дугог белог, пребелог врата, на коме беше бела бисерна огрлица...
Испод слике, свијена попут змије отровнице, стајала је та иста огрлица. Знао је Јон, није морао, али учини то: потрга наглим потезом ниску, бисери се расуше, звечећи и одскакујући по црном мермеру, а њему у руци остаде само нит, некада бела, а давно, једном, умрљана крвљу једног младог врата, око кога је била стегнута јако, јако...


Todora Škoro
(zbirka "Varke duše")