четвртак, 05. новембар 2009.

POEZIJU ĆE SVI VIKATI



Sapet jezik
glasu ne da van.
I čemu?
Gluve su uši te.
Čemu se nadam, jadan,
kad znam:
ni sebe ne čujem,
ćutim nem
pred svetom
zaglunulim od buke
pesnika nemuštih,
a bučnih,
kakav sam i sam

Todora škoro

6 коментара:

  1. Nekada je najteže čuti samog sebe, a kakva vremena dolaze izgleda da će važiti ona narodna -"svaka koja ostane za zubima, zlatna je...."
    Sjajna pesma - ti svakako nisi nemušta pesnikinja...

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Alex! Pronicljiva, kao i uvek, razumela si moje preispitivanje - ima li poezija smisla i jesam li ja nemušta ili blagoglagoljiva pesnikinja. Drago mi je da ne misliš da sam nemušta...

    ОдговориИзбриши
  3. Глас пјесника се најчешће чује на крају, или га уопште не разумију на вријеме и кад већ буде касно онда га тек у еп стављају, као неког великог пророка кога више нема,а слутње се, нажалост, пјесникове оствариле.

    ОдговориИзбриши
  4. Da, pesnik je nešto kao petao koji "rano zakukuriče". A znamo kako oni završavaju,,,U loncu!

    ОдговориИзбриши
  5. Lepa pesma, Todora. Razumem tvoje dileme, tvoja preispitivanja i muke. Da ne zvuči neskromno, ili prepotentno, ali ću ipak reći: i sama "čujem" isto. I sama često se pitam čemu? kome? zašto?... Pa, ipak, kad osetim da je trenutak da nešto mora van, ja ga izbacim (na kišu, sunce ili vetar). Neka se snalazi!

    ОдговориИзбриши
  6. Baš tako, draga! A ova moja preispitivanja, ustvari su bojazan da sam se već "navukla" na pisanje, da mi je postalo potrebno kao kafa, cigareta... Da mi postaje POROK!

    ОдговориИзбриши